Оцењивање у школи мора бити непристрасно. Оно је припрема за све испите које треба положити у животу јер образовање није само себи сврха, оно треба да гради и обликује човека, раздвоји добро и лоше.
Деца су нам већ годину дана на улици. Ломе се копља у вези са њиховим учешћем у друштвеном превирању. Неки их виде као хероје и носиоце слободе, неки их своде на изманипулисану масу, незрелу и нерадну.
Хајде да будемо објективни. Оценимо их онако како закон налаже, како се то децидирано тражи Правилником о оцењивању.
Оцену одличан (5) добија ученик који:
− у потпуности показује способност трансформације знања и примене у новим ситуацијама;
Студенти и ђаци су кроз школовање научили шта је правда, шта чини истинску заједницу коју зовемо државом, шта треба човеку за достојанствен живот, који су домети слободе сваког појединца. Кроз наставу историје, српског језика, грађанског васпитања, бавили су се историјским нужностима, друштвеним развитком, сагледавали судбине појединаца у заробљеном друштву, анализирали морал са лица и наличја. Нису им непознате велике светске револуције и њихови узроци, уметнички покрети који су довели до великих преврата на духовном плану, права грађанског друштва и његово уређење.
Сва стечена знања су применили борећи се за праведно друштво без присиле и репресије, у коме раде институције и постоји сигурност за сваког појединца. Осудили су девијације које су препознали. Не пристају на полуистине, лажи и манипулације које служе анестезирању. Захтевају државу по моделу који су у школи научили.
− са лакоћом лoгички пoвeзуje чињeницe и пojмoвe;
Деца за коју смо мислили да се држе искључиво екрана, разумно су открили зашто је цело друштво у стању непрекидне раздражености, сиромаштва и мржње. Схватили су шта их тера од куће у неизвесност. Упрли су прстом у неправду која их уцењује политичком припадношћу не марећи за знање и квалитет. Са лакоћом су повезали корупцију са неправдом, осудили крађу која укида право на живот. Колективно ставили изнад личног, јер не постоји слобода за појединца у заробљеном друштву.
− самостално изводи закључке који се заснивају на подацима;
За ових годину дана омладина није ни једном дозволила да им се закључак наметне, без обзира да ли он долази са политичке, законодавне или родитељске стране. Држали су се искључиво података, оних разумских, изведених на основу чињеница које су у сагледали. Ни једну удицу нису прогутали. Ако су имали недоумицу, знали су кога треба да питају. Дакле, струка пре свега, истина и чињенице као релевантан оквир уза одлуку.
− решава проблеме на нивоу стваралачког мишљења и у потпуности критички рaсуђуje;
Наша деца не преписују. Научили су довољно јер показују како се теорија претвара у практично, како се усвојено знање са странице улива у живот. У грубој стварности која им је остављена, они су одбили да буду бесни и немушти критизери по ћошковима. Раскинули су са навиком пасивног посматрања, почели су да расуђују шта је неопходно учинити, бити актер, а не жртва.
− показује изузетну самосталност уз изузетно висок степен активности и ангажовања.
Прочитали, научили, расклопили, осмислили макету новог, захтевају решење. Не зависе ни од кога, повели су и родитеље, наставнике, комшије и пријатеље. Убедили их да је могуће. И тако годину дана.
Можемо ли се сложити да се ова млада генерација оцени петицом? За знање, храброст, идеју, енергију. Надам се да можемо…ако смо заиста непристрасни.
Осим знања, у школи се оцењује и владање. Опет према правилнику.
Оцену примерно (5) добија ученик који је остварио следеће услове:
– истиче се у извршавању школских обавеза које се односе на наставу и друге облике рада и испуњава их у потпуности и правовремено;
Није само присуство на настави обавеза једног ученика. Неко може бити присутан на сваком часу, а да од лекције у глави не остане ништа. Један ученик виших разреда средње школе, један студент, мора имати свест о школи као институцији која је саставни део друштва.
Градиво није само себи циљ. Оно обликује личност и учи је самосталном мишљењу. Та деца морају увиђати да ли њихова школа испуњава моралне и духовне критеријуме да се школом назове. Они имају обавезу да је бране од политичких комесара и недоличног понашања. Они морају подићи глас када је наставнички кадар на листи за одстрел, када директор, уместо ауторитета и дијалога, пласира увреде и претње гостујући по опскурним телевизијама.
Деца све ове обавезе испуњавају са много више храбрости и непоколебљивости него што то чине и њихови родитељи и њихови наставници.
– поштује правила понашања и мере безбедности;
Створени су пленуми, организације за примену директне демократије, у којима се стриктно поштују правила понашања. Поруке у вези са постигнутим договорима преносе се импресивном брзином и важе за све као део усвојене дисциплине. Први пут можемо видети како маса од неколико десетина хиљада душа ћути без поговора. Колико је ово тешко спровести, зна свако ко је покушао да умири само једно одељење. Они су успели.
Направљена је редарска служба. Знају се правила понашања. Предвиђају се могуће невоље. Штите се и пратиоци и противници. На подлактици се исписују имена и бројеви телефона. Упозорава се ако ствари измичу контроли.
– представља позитиван пример за угледање, истиче се у развоју и неговању атмосфере другарства и конструктивног решавања конфликата у вршњачкој популацији;
Нису ли ова деца показала домаће васпитање, нису ли показали да су достојни носиоци државних обележја, нису ли учинили да хуманост и људскост постану неприкосновене одреднице, а простаклук и мржња реликт прошлости која нас дави и тера на зло?!
Прешетали се Србију. Подржавали и носили једни друге. Превазишли поделе, и националне, и верске, и сваке друге. Решили конфликте који су нам деценијама вешто потурани да се око њих свађамо и гложимо, само да не видимо праву слику стварности. Скинули су повезе са очију, народ се коначно погледао и схватио шта је узрок свих проблема.
– своје ставове брани аргументовано водећи рачуна о осећањима других и усвојеним правилима понашања;
Студенти и ђаци су изнели своје ставове, формулисали захтеве, наслонили су их на темеље правне државе и морала. Траже да се закони (усвојена правила понашања) поштују једнако за све. Добили су омаловажавање и увреде, батине и хапшења. Приписано им је вандалство од кога су се оградили и аргументовано бранили. Без псовке, позивајући на мир и стрпљење.
– својим понашањем и иницијативама које покреће, промовише позитивне вредности, толеранцију, хуманост, солидарност и одговорност према себи, другима и окружењу;
Ова деца желе праведно друштво, једнаке прилике за све, живот у сигурности и достојанству, без лажи, без диплома за паре и уцена, без повлашћених и рехабилитованих по директиви.
Толеранција, хуманост, солидарност су постали оличење студентског покрета. Толеранција за све врсте различитости, од чега не одустају, иако су често због тога критиковани. Дивљи шовинизам са сваке стране замера им заставе и мараме, шајкаче и бркове, пребројава звезде, захтева отворене карте и геополитичко опредељење. Нема одговора. Инсистира се на јединству различитости.
Јер…поштење и саосећање мора се имати и према човеку, и према псу. Једино тако си човек. Ако жалиш прегаженог пса или стојиш поред мајке која тражи одговорност за смрт свог сина. За пса ти се смеју јер претерујеш, а мајку поливају гласном музиком уз терцу малограђанског хора који прописује како се мајка има понашати док је у жалости. Али ти не хајеш, јер знаш ко си и зашто си баш ту, на тој страни, одговоран и према себи, према сопственом бићу, али и према бићу овог народа који мора једном оздравити ако жели да живи.
Можемо ли се сложити да је омладина заслужила и петицу из владања? Можемо ли их похвалити за храброст да подигну глас за све оно што смо ми прећутали? Можемо ли бити поносни на њих или ћемо заслепљени мржњом, индуковани пропагандом која нас држи у менталном ропству, прекршити правилник прописан законом, остати пристрасни и верни шупљим обећањима, дворским играма, Потемкиновим селима?
Годину дана нам деца ходају. Цртају мапу пута. Бацају каменчиће за којима треба поћи. Треба размислити шта ће бити ако не кренемо, ако не схватимо поруку, ако прокоцкамо будућност држећи се за даску брода који тоне у бесмисао.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца