Ide Nova godina, vreme kada mame objašnjavaju kako su svi Deda Mrazovi na televiziji i ulicama samo neki ljudi koji se pretvaraju, a da onaj pravi donosi deci poklone dok spavaju i da ga nikad niko nije nikada video, sem tate koji je samo jednom uspeo da vidi kraj njegovog ogrtača dok je izlazio iz kuće kroz prozor. Taj Deda Mraz ostavi poklone ispod jelke u kući, ispod jelke u vrtiću, ali samo ono što si želela i samo ako si bila dobra te godine.
Koliko ti loše ide kao roditelju, shvatiš onog trenutka kada u novembru pripretiš deci da ćeš pozvati Deda Mraza i ispričati mu koliko se tvoja deca nevaljalo ponašaju.
Moja ćerka ima 5 godina i za svaku Novu godinu roditelji dece iz vrtićke grupe se organizuju da deci kupe poklone. Deca te poklone oko Nove godine uzimaju ispod jelke, otvaraju i raduju im se. Kad se moja ćerka prošle godine na taj dan vratila iz vrtića i kad smo je pitali šta je dobila kao poklon, ona je odgovorila: „Mi devojčice dobile smo dasku za peglanje! Roze, na cvetiće.” Bilo je tu sigurno i drugačijih igračaka, ali to je bio njen prvi odgovor i njen najvažniji utisak – daska za peglanje.
U vrtiću nas svake godine čeka obaveštenje o tome koliko novca treba da se skupi za različite potrebe, pa tako i za novogodišnje poklone. Nikada nas niko nije pitao za mišljenje o tome šta treba deci kupiti – ni nas, ni druge roditelje, koliko znamo, ali nismo imali ništa protiv da bira onaj ko ode u kupovinu. Dve mame koje su kupovale poklone prošle godine kažu da su konsultovale vaspitačice. Te iste godine, kada su devojčice dobile dasku za peglanje, dečaci su dobili auto-ring.
Generalno, ne volim kada igračke, kao ni bilo šta drugo, decu polno određuju, svrstavaju ih u grupe i udaljavaju jedne od drugih u različite delove sobe u vrtiću. Mislim da postoje igračke koje su i te kako interesantne i dečacima i devojčicama, kao što su npr. bojanke, različite kocke i slagalice. Isto tako, znam da ne vole svi dečaci automobile, a ni sve devojčice kuhinje i pegle. Npr, imam super drugaricu čiji sinovi imaju male veš mašine i obožavaju njima da se igraju. Moja ćerka najviše voli da ima luk, strelu, konja i zmaja, ali će isto tako reći da voli i dasku za peglanje ako joj se to donese kao poklon, iako je nikad u životu nije videla, a pogotovo ako se svi oko nje oduševe.
Ko želi da se igra peglanja?
Na koji način peglanje razvija dečju maštu? Za šta peglanje decu osposobljava osim za – peglanje?
Možda bi bilo interesantno kada bismo rastavili peglu da vidimo iz čega se ona sastoji i kako zapravo radi. Daska za peglanje, na žalost, ne nudi ništa od sličnih saznanja.
Svi znamo značaj igre za dečji razvoj. Ona je krucijalna za formiranje dečjeg razumevanja sveta i stavova. Deca kroz igru uče o svetu i o svojoj ulozi u njemu. I dečacima i devojčicama treba da bude podjednako omogućeno da razvijaju različite veštine. I isto kao što reklame na televiziji, proizvođači igračaka i prodavnice igračaka svrstavaju igračke u odvojene kategorije – jedne za dečake, druge za devojčice – to rade i roditelji i vaspitači.
Daska za peglanje će je verovatno u jednom trenutku u životu sačekati, što i ne mora da bude slučaj, i zato je neophodno da joj sada, kada je njen um otvoren i slobodan, budu ponuđene i neke druge opcije. I to niko drugi ne može da joj ponudi osim nas, odraslih, onih koji je vole i poštuju kao drugaricu svog sina ili kao malu iz komšiluka.
Deca ne izlaze iz naših stomaka sa planom o svojim budućim karijerama ili sa idejama o tome šta će raditi, kao i koliko će taj rad vredeti i biti vrednovan u društvu, ali stereotipi u reklamiranju igračaka prenose se na stereotipe u kasnijem, odraslom životu. Iz stereotipnih uloga u koje se uživljavamo kao deca, neprimetno klizimo u stereotipne uloge odraslih ljudi u stvarnom životu. Različita istraživanja potvrđuju da deca već u ranom uzrastu imaju vrlo jasne ideje o tome koji su poslovi muški, a koji ženski. To su ideje koje je vrlo teško zanemariti kasnije, kada dođe vreme da ta deca, kao odrasli ljudi, počnu da rade.
Uostalom, dok ovo pišem, a moja ćerka se igra u kutku sobe, i ja je pitam da li se igra autićima u vrtiću, ona odgovara: „Neeee, njima se uvek igraju dečaci. Autići su igračke za dečake.” Na moje pitanje da li su dečaci koristili dasku za peglanje, odgovara mi da je daska za peglanje igračka za devojčice. Smeškam joj se u tom trenutku i oklevam sa odgovorom.
Kada decu u igri delite po polu i poklanjate jednima igračke koje su „za dečake”, a drugima igračke koje su „za devojčice”, to je kao da ste napravili dve torte – jednu za dečake, a drugu za devojčice i u zavisnosti od toga kog ste pola, jedete jednu ili drugu tortu. Nije neobično i da se javi uslovljen refleks – ako dugo gledate da samo dečaci jedu plavu tortu, a vi i vaše drugarice roze tortu, nećete možda nikada ni poželeti da okusite plavu. Jer, ona je samo za dečake. Isto tako, ni dečaci neće jesti roze torte. I tako gube naša deca, gubimo mi – roditelji, gubi društvo, gubi čitav svet. Polni stereotipi trebalo bi da su davno prevaziđeni. Za početak, bilo bi dobro da ne pratimo slepo ono što se govori u reklamama i da ne ograničavamo igru našoj deci. Možda još, kao bonus, da malo bolje mućnemo svojim glavama i preispitamo svoje predrasude kojih, možda, nismo ni svesni.
Moja ćerka će sledeće godine izaći iz vrtića i krenuti nekim drugim putevima, ali će ono što je naučila u vrtiću ostati u njoj. Koliko mi je još vremena ostalo da je uverim da ona, kao i sva druga deca, i dečaci i devojčice, ima izbor, da ne postoje stvarna ograničenja, da ona, kao devojčica, može da se igra autićima i da može da bude šta god poželi? Nisam sigurna, ali neću da gubim vreme. Ove godine, Deda Mraz će malo bolje promisliti o tome kakve poklone deli.
Autor: Sandra Đurić-Milinov
Izvor: letnjeigraliste.com