Обележавање Дана Светог Саве у школама широм Србије представља институционализовани тренутак културне и образовне саморефлексије. Реч је о симболичком простору у којем се сусрећу историјско наслеђе и савремена одговорност, а у којем се, нужно, отвара и питање актуелног значења просветитељске идеје.
Свети Сава, као утемељивач српске духовности и школства, Доситеј Обрадовић, као носилац рационалистичког и европеизујућег импулса, и Вук Стефановић Караџић, као реформатор језика и културни медијатор, представљају конститутивне тачке српске просветне традиције. Њихов значај превазилази историјски оквир и опстаје као идејни изазов упућен сваком времену које преиспитује смисао образовања.
Заједничка основа њиховог деловања налази се у схватању образовања као општег и јавног добра. Свети Сава је просвету поставио у оквир моралне одговорности и друштвене кохезије, повезујући знање са етичким обликовањем. Доситеј је образовање ослободио искључиве догматске условљености, утемељивши га на разуму, искуству и практичној, употребној „користи“, док је Вук демократизовао приступ култури, омогућивши да језик постане средство укључивања, уместо елитистичког искључивања. У том смислу, просветитељска мисија српске културе од самог почетка била је усмерена ка друштву ширих образовних хоризоната. Никако ка затвореним елитама.
Савремено питање смисла образовања стога захтева концептуално продубљивање које превазилази оквире техничких реформи, програмских измена и квантитативних показатеља. Основна дилема остаје вредносне природе: да ли образовање треба да функционише као универзално доступан систем у друштву једнаких шанси или као механизам селекције условљен економским, социјалним и културним капиталом. Просветитељско наслеђе јасно упућује на прву могућност. Квалитетно образовање подразумева доступност сваком појединцу, без обзира на његову материјалну позицију, као институционално гарантовано право и као темељ друштвене правде. То поништава теорије које образовање своде на акт „доброчинства“.
У том контексту, положај учитеља и наставника представља кључну тачку образовног система.
Просветитељска традиција доследно показује да образовање далеко превазилази аутоматски производ институција, и да представља резултат односа, посвећености и професионалне одговорности појединаца који у њима делују. Учитељ је носилац знања, али и посредник вредности, критичког мишљења и интелектуалне дисциплине. Његова друштвена позиција, професионално уважавање и институционална заштита представљају меру зрелости једног друштва. Питање статуса наставника тако превазилази уско професионалне оквире и постаје показатељ цивилизацијских приоритета.
Савремено образовање суочава се са бројним структурним изазовима: притиском да настава буде атрактивна, захтевом за брзим, инстант (најчешће лошим или проблематичним) резултатима, као и тенденцијом прилагођавања најнижој заједничкој мери. Насупрот томе, образовање своју суштину остварује кроз стицање знања, развој умења и формирање способности аналитичког и критичког мишљења. Провера резултата учења мора се ослањати на јасно дефинисане, захтевне и међународно упоредиве критеријуме, са циљем очувања академске озбиљности и интелектуалног интегритета образовног процеса.
Модернизација образовања представља нужан одговор на савремене друштвене и технолошке промене, али она подразумева пажљиво и сврховито коришћење савремених средстава. Технологија, укључујући и вештачку интелигенцију, добија пун смисао онда када је у функцији развоја мишљења и когнитивних способности. Посебно је важно да њена примена буде структурно осмишљена и једнако доступна, како не би постала фактор продубљивања образовних и друштвених неједнакости. Пример Естоније, где се вештачка интелигенција користи као средство интелектуалног вођења и подстицања мишљења, показује модел у којем дигитални алати подржавају „сократски“ приступ учењу. У том моделу, ученик се усмерава ка закључцима кроз питања и аргументе, при чему знање, нарочито у друштвеним наукама, остаје отворен простор критичког става, интерпретације и аргументованог дијалога.
Дан Светог Саве се, стога, односи подједнако на садашњост и будућност. Просветитељска мисија представља континуиран процес и трајну друштвену обавезу. Она подразумева доследно очување високих образовних стандарда, поштовање наставничке професије и уверење да образовање припада свима као основни услов личног и друштвеног развоја.
Само у том оквиру светлост коју су носили Свети Сава, Доситеј Обрадовић и Вук Караџић може опстати као жива, делатна и друштвено значајна вредност савременог српског друштва.
Аутор: Милан Станковић
