Odgovor učiteljice roditeljima koji ne žele onlajn nastavu

Učiteljica iz Zrenjanina i autorka bloga Dnevnik jedne učiteljice, Ivana Bošnjak Bošnjak, uputila je kritiku roditeljima koji se oštro protive onlajn nastavi. Njen tekst naišao je na odobravanje ogromnog dela prosvetne zajednice, a mi ga prenosimo u celosti:

„Roditelji neće onlajn nastavu“, bruji po svim medijima!

Čuj, roditelji neće!

Šta će roditeljima nastava?

Za njih nije ni organizovana, ni osmišljena, nego za decu.

Foto: Canva

Predlozi tih istih roditelja su da deca „u manjim grupama“ budu u učionici.

U kojim manjim grupama? Kao, danas idu Pera, Mika i Žika, a sutra Mara, Sara i Lena?

Danas učim Peru, Miku i Žiku, dok ostali rade kod kuće, a sutra Maru, Saru i Lenu, u sredu Đoku, Zokija i Uglješu?  Šta rade ostali đaci kod kuće, dok su „manje grupe“ u školi?

Peticiju potpisalo 1200 roditelja! Eheej, 1200?! Duplo više ih je samo u mojoj školi, a mediji bruje o „roditeljima koji neće…“

Kad 100 000 prosvetnih radnika nešto hoće ili neće, tih istih medija nema kao turista na moru tokom pandemije!

Neki od tih roditelja drže malim Kinezima engleski onlajn. To je u redu. Mali Kinezi mogu da uče onlajn. Mali Srbi ne mogu.

Mali Kinezi moraju da imaju kompjutere ili net, da bi veliki Srbi mogli da zarade.

Roditelji plaćaju deci časove baleta, tenisa, fudbala, stranog jezika… ali ne žele da im obezbede kvalitetan kompjuter i internet. To čekaju od države.

Pandemija je izmišljena u Srbiji, i to samo da prosvetni radnici ne bi išli na posao!

Da bi namerno ostavili decu roditeljima!

O čemu se radi? Iskreno, ne razumem, ni roditelje, ni medije.

Zamislite 1200 turista koji pišu peticiju da žele letovanje u Grčkoj i da zahtevaju da im država obezbedi to, jer su navikli da letuju!

Zamislite 1200 ljubitelja bioskopa koji traže da bioskopi rade!

1200 mladenaca koji ne mogu da naprave svadbu sa po 300 gostiju.

Da li bi mediji objavili takve peticije?!

Ivana Bošnjak Bošnjak

Nego je prosveta zanimljiva ako se na bilo koji način pljuje po njoj.

Hoće li nekad neko biti svestan da naše želje nisu isto što i naše mogućnosti?

Za neupućene, a izgleda da je bar 1200 roditelja neupućeno:

Korona je trenutno prva vest i najveći problem svuda u svetu. Sve zemlje se pripremaju za početak školske godine, i niko za sad ne zna tačno kako će to izgledati.

Ne rade pozorišta. Ne rade bioskopi. Nema turista u Veneciji. I ne samo u Veneciji, verujte mi!

Verujem da roditeljima nije lako. Pribojavaju se da će njihovo neznanje korišćenja interneta uticati na uspeh dece.

Verujte, svako od nas se nada da će ovo uskoro proći i da će se sve vratiti „na staro“.

Ali, niko U SVETU još uvek ne zna da li će se i kad to dogoditi.

A što se prosvetnih radnika tiče, zar mislite da mi želimo onlajn nastavu?

Zar neko zaista misli da mi želimo da između 12 i 18 sati dnevno zadajemo zadatke, pregledamo zadatke, komuniciramo sa đacima preko računarske opreme koju imamo jer smo je za svoj novac nabavili?

Zar zaista neko misli da mi ne bismo želeli da smo sa svojih 30 učenika u učionici i da smo svi zdravstveno bezbedni?

Ko god bio ministar prosvete, ne bih mu bila u koži 1. septembra.

Ni u jednoj zemlji.

Svuda će neko biti nezadovoljan.

Iskreno, smatram da će prosvetni radnici biti najnezadovoljniji.

Imamo decu, i njima treba da se posvetimo. Imamo đake s kojima nalazimo koznakakve načine da komuniciramo.

Imamo, valjda, neke svoje živote i neke svoje potrebe.

Ne želim onlajn nastavu. Želim da nastavna godina počne kao i sve prethodne. Želim da vidim svojih 28 đaka u učionici, svakog radnog dana! Želim da idem u Grčku na more, sutra. Želim da odem u pozorište večeras. Želim da mi članovi porodice ne ostanu bez posla usled pandemije.

A želim i da izgledam kao Monika Beluči, samo ne mogu da navatam 1200 ljudi da mi potpiše peticiju za to!

Elem, poruka medijima: Manite se histeričnih objava vezanih za prosvetu, pitajte nekad i našu struku šta mislimo.

I svi ćemo vam reći da želimo bolje uslove za rad i veće plate. I kvalitetniji sistem obrazovanja.

Ali, što se početka nastave tiče, nažalost, pita se gospođica Korona.

Ne mi. Ne ministar. Ne roditelji.

NE MEDIJI!

Srećna sam što roditelji mojih đaka nisu potpisnici ove peticije. A mnogima nije lako. Mnogi imaju jedan smartfon preko kojeg komuniciraju sa mnom. Mnogi imaju više dece i teško im je da usklade svoje obaveze i obaveze svoje dece. Ali razumeju da je situacija teška. Njima na njihovim poslovima. Nama, na našim poslovima. Deci.

Svi čekamo da jednog dana bude „normalno“.

No, šta će biti normalno, ne zavisi od nas.

Bilo bi dobro da to počnemo da razumevamo.