Noć je bila u Boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež – nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.
– Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
– Idi, Marice, ostavi me… Ja sam propao!
Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!…
– Sve sam dao! – reče on pa raširi ruke.
– Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
– Ama sve, – reče on – sve, sve!
– Ako će! – reče moja mati.
– I konja! – reče on.
– Kljusinu! – kaže moja mati.
– I livadu!
– Pustolinu!
On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
– I kuću! – reče on, pa razrogači oči.
– Ako će! – reče moja mati. – Da si ti živ i zdrav!
– Marice!
– Mitre!
– Šta ti to veliš, Marice?
– Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
– Marice, – poče on – zar ti?… – Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.
Majka ga uhvati za ruku:
– Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.
– Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
– Pun je! – kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
– Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
– Uložićemo u žito!
– Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.
– Kao pošteni ljudi!
– Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
– Pa ćemo opet steći kuću!
– Izvešćemo našu decu na put – kaže mati.
– Pa me neće mrtvog kleti… Otkad ih nisam video!
– Hodi da ih vidiš! – reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: “Lezi!”, pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom…
– Sine, ustani da idemo u crkvu!…
Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.
– Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
– Idi, Marice, ostavi me… Ja sam propao!
Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!…
– Sve sam dao! – reče on pa raširi ruke.
– Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
– Ama sve, – reče on – sve, sve!
– Ako će! – reče moja mati.
– I konja! – reče on.
– Kljusinu! – kaže moja mati.
– I livadu!
– Pustolinu!
On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
– I kuću! – reče on, pa razrogači oči.
– Ako će! – reče moja mati. – Da si ti živ i zdrav!
– Marice!
– Mitre!
– Šta ti to veliš, Marice?
– Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
– Marice, – poče on – zar ti?… – Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.
Majka ga uhvati za ruku:
– Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.
– Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
– Pun je! – kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
– Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
– Uložićemo u žito!
– Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.
– Kao pošteni ljudi!
– Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
– Pa ćemo opet steći kuću!
– Izvešćemo našu decu na put – kaže mati.
– Pa me neće mrtvog kleti… Otkad ih nisam video!
– Hodi da ih vidiš! – reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: “Lezi!”, pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom…
– Sine, ustani da idemo u crkvu!…
Preuzeto: prviputsocem.com