Постоји један образац који се понавља кроз историју са готово математичком прецизношћу: када се у неком друштву образовани људи прогласе непријатељима, то друштво се налази на опасној раскрсници. Није реч о случајности, већ о свесној стратегији коју познајемо из бројних примера – од Културне револуције у Кини, када су професори морали да носе натписе „ја сам контрареволуционарна змија“, до Камбоџе Пол Пота, где су наочаре биле довољан разлог за ликвидацију јер су означавале „интелектуалца“.
У Србији смо последњих месеци сведоци забрињавајућег тренда. Против појединих мера огласили су се Образовни одбор САНУ, Друштво психолога Србије, Адвокатске коморе, удружења судија, бројна просветна удружења, академска заједница, декани факултета. Ово нису политички активисти нити опозиционе странке – већ институције и стручна удружења која функционишу деценијама, чија је једина агенда професионална одговорност и заштита стандарда у својим областима.
Па ипак, уместо дијалога, добили смо етикетирање. Уместо аргументоване расправе, дошла је кампања делегитимизације. И тако смо стигли до апсурдне ситуације у којој образовани део друштва постаје „највећи непријатељ Србије“.
Стари трик у новом руху
Механизам је одавно познат: када немате аргументе за своје одлуке, дискредитујте оне који постављају питања. Када вам стручност постане неугодна, представите је као елитизам. Када вам знање смета, прогласте га туђим, наметнутим, издајничким.
Зато лекари који упозоравају на проблеме у здравству постају „плаћеници фармацеутске индустрије“. Зато правници који бране уставност постају „бранитељи криминалаца“. Зато професори који траже академске стандарде постају „политички активисти“.
Иза овог обрасца стоји једна проста калкулација: шта год да вам људи замере, приписивање елитизма је најлакши начин да их дискредитујете у очима јавности. „Они су образовани, дакле привилеговани, дакле не разумеју обичан свет, дакле не треба их слушати.“ Логика је примамљива јер активира најдубљу људску несигурност – страх од сопствене недовољности.
Зашто функционише
Овај трик није случајан. Он функционише зато што:
Прво, омогућава да се сложене теме поједноставе. Уместо да расправљамо о суштини проблема – квалитету образовања, независности правосуђа, здравственој реформи – расправа се своди на „они против нас“, где „они“ постају сви који се усуде да критички мисле.
Друго, легитимише анти-интелектуализам. Изненада, незнање постаје врлина, а стручност и компетенције мана. „Обичан народ“ зна боље од доктора наука. „Здрав разум“ је супериоран у односу на деценије истраживања.
Треће, ствара лажну дихотомију. Или сте са „народом“ или сте са „елитом“. Нема средњег пута, нема нијансирања, нема могућности да неко буде и образован и искрен заштитник јавног интереса.
Цена анти-интелектуализма
Историја безобзирно кажњава друштва која зарате против сопствене интелигенције. Камбоџа је за генерације уништила свој образовни систем. Кина је годинама заостајала у развоју. Немачка је изгубила нобеловце који су побегли од нацизма.
Када дискредитујете образовање, не уништавате само појединце – уништавате будућност. Јер млади људи виде ту поруку гласно и јасно: знање те неће заштитити, већ напротив, учиниће те метом. Зашто би онда улагали у образовање? Зашто би остали у земљи где су најпаметнији најсумњивији?
Шта је заправо у питању
Оно што се дешава у Србији није јединствен феномен, али јесте алармантно. Када стручна удружења, академске институције и професионалне коморе постављају питања, они то не чине зато што су део неке завере. Они то чине јер је то њихова обавеза – да чувају стандарде, да упозоравају на могуће последице, да траже утемељене одлуке.
Њихово ћутање би било издаја професије, не њихово оглашавање.
Па ипак, уместо да се њихови аргументи размотре, они се третирају као политичко непријатељство. Уместо да се образложења провере, проверавају се мотиви. И тако глас разума постаје бука коју треба ућуткати.
Пут напред
Ниједан здрав систем не функционише без конструктивне критике. Ниједна квалитетна одлука не настаје у вакууму, без стручне консултације. И ниједна земља није напредовала хушкајући против сопствене интелигенције.
Србији су потребни образовани људи – не као украс, не као декор, већ као активни учесници у обликовању будућности. Потребни су нам лекари који говоре истину о здравству, правници који упозоравају на уставност, професори који брину о квалитету образовања, инжењери који разумеју инфраструктуру.
Не зато што су они непогршиви. Већ зато што без њих градимо на песку.
Питање није да ли су стручњаци увек у праву. Питање је: у каквом друштву желимо да живимо – у оном које уважава знање или у оном које га исмева? У оном које тражи најбоља решења или у оном које тражи најпослушније?
Одговор на то питање дефинише да ли градимо или рушимо. И да ли ћемо за десет година гледати уназад са поносом или са кајањем.