Срео сам јуче пријатеља, иначе познатог Нишлију. Већ на први поглед је било јасно да се догодило нешто несвакидашње јер је прикривена узнемиреност избијала из њега. Знао је да ће се разговор кретати у правцу његовог расположења па је одмах рекао оно што га је мучило. Ја ћу исповест једноставно препричати јер мислим да нема шта да се дода или одузме.
“Јуче сам отпратио дете за Америку. Послала ми већ неке фотке како је тамо и све ал, Нешо… није прошло јутро да сам кренуо на посао а да је пртходно нисам пољубио…. Немој да ме погрешно разумеш, није ми што је дете које има просек на студијама 9 отишла у Њујорк да пере чаше, негде јој се и дивим што је стисла петљу и учинила оно што сматра исправним, што је узела свој живот у своје руке. Ал, Нешо, брале, ово баш боли. Боли кад одеш на аеродром. А тамо гужва ко у кошници. Као у наше време кад су испраћали у војску па пола фамилије дође на станицу да се опрости од војника. Само, ови сад не одлазе да за две године дођу. Ови иду да оду, брате мој. Гледам ону гужву, срце ми се стегло: ког ђавола се бавим овим послом, трпим све и свашта ако моје дете, одличан студент, иде одавде? Све ти дође залудно.
Жена са аеродрома ми рече да тим авионом, пази – тим истим авионом – путују премијер Вучић и Дачић у Брисел. Имаће шта да гледају до Брисела, паде ми на памет, авион пун паметних глава како одлази из Србије. Одлази да се не врати, брале мој…“
Шта да кажем огорченом човеку, тужном човеку овлажених подочњака какав, можда, и сам будем у блиској будућности ? Шта је оно што треба рећи у оваквој ситуацији у којој се губи смисао свега чиме се бавимо?
Нека драги Бог чува сву нашу децу, где год да су. Нека им да ума и разума, ветра у једра, свега што им треба тамо где су кад већ нису с нама….
Небојша Озимић, историчар