Убише их и девиза „буди мушко“ и погрешно схваћени феминизам. Да ли мислите да су мушкарци незрели, саможиви и затворени у себе? Не дао вам онда бог мушко дете. А камоли да је још и осетљив!
Мање осуђујем мушкарце од кад сам постала мама. Они треба да буду џентлмени. Њима се не дозвољава да покажу да пате, да се боје или да их нешто боли. Како да онда имају разумевања за иста та осећања код неког другог? Како да успоставе зрео однос?
Васпитавате га да буде чврст момак?
Често сам критиковала мамине синове са својом другарицом Бојаном. Обе смо на крају добиле по дечака и девојчицу, и наши ставови су се изокренули:
„Дијагноза дечак“, тако она зове понашање свог сина.
„Друге жене ће једног дана осуђивати тебе и мене што од њих нисмо направиле „праве” мушкарце”, кажем јој.
Моји син и ћерка су као небо и земља. Имају четири и по године. Он зна да чита и пише, али емоционално заостаје за својом сестром. Осетљив је и лако се раздражи. Несмотрен је. Немиран до бола. Има велико срце. Док његова сестра стоји по страни, он у парку прилази непознатој деци и зове их „другари”. Какав погрешан начин понашања на игралишту…
Једном када је притрчао неком клинцу да се упозна, мали му је савио руку иза леђа.
Дечаци треба да буду борци.
Други пут му је вршњак дао дечју пушку да се играју рата: „Бум, бум“, рекао је мој наследник и окренуо цев ка себи. Није знао ни да је држи. Немамо пушку у стану, никад је није ни тражио.
Дечаци треба да буду ратници.
Очекујете да дете од 4-5 година буде промишљато?
Четворогодишњи дечаци треба да буду опрезни као девојчице. То најчешће није тако – једноставно њихов мозак се развија другачије него женски.
Једном је мој клинац возио тротинет, а у близини се нашла беба. Сама. Он јој се превише приближио и бебин деда је заурлао: „Пази куда идеш!“
Беба је пала. Мој син се зауставио.
„Извините, још увек је мали“, рекла сам.
„Не, није. Види колики је“, матори је беснео.
„Па, колики је?“, питала сам га изиритирана. „Има четири године.“
Ако може да се попне на тротинет, он је „довољно зрео“. А ја само што му пре изласка не обучем противминско заштитно одело да бих га сачувала у једном комаду.
Витештво
Дечаци такође треба да витешки прихвате када их неко одбије.
Недавно је мој малац притрчао неколицини розе принцеза да се играју. Оне су га одгуривале, јер нису хтеле да буде са њима. Док сам им пришла, он им је већ узвратио.
„Ти си дечак, не треба да гураш девојчице“, рекла је једна бака.
„Зар не видите да не желе да се играју са њим?“, објаснила сам и одвукла га.
Очи су му биле као да је умрла Бамбијева мама. Није капирао зашто су га отерале кад је имао добре намере.
Покушала сам да га натерам да се сабере. Али има проклете четири и по године. Уместо да плаче као девојчица, он треба да прихвати ситуацију и да се искулира.
„Сад видиш како је дечацима“, каже његов отац.
И ја почињем да увиђам.
Ухватим себе да тешим туђу децу по парку:
„Дете које не жели да се игра са свима није добар друг“, кажем клинцу када га је девојчица избацила из игре.
Разочарања јесу део одрастања. Али дечаци морају да науче пре девојчица како да их превазиђу сами. Иако су осетљиви исто колико и девојчице, учимо дечаке да контролишу и не показују своје емоције када њихов мозак још увек није за то способан.
Професорка са Стенфорда Џуди Чу у својој књизи Када Дечаци Постану Дечаци: Развој, Односи и Мужевност тврди да емоције и саосећање малог дечака нису ништа другачије од девојчициних. Међутим, око 6.-7. године култура им намеће то да буду стоици и самодовољни. Тако често израсту у људе који не могу да осећају и да се повежу на исти начин као што то могу жене. Не желим да се то деси мом сину. Жене се константно жале на емоционално недоступне момке.
Многи су погрешно схватили феминизам
Девојчица зна да ће добити љуљашку ако изгура дечака и зацвили: „Нееее, моја је.“ Дечак тада треба да се склони иако је дошао први.
Иако су слабији пол који мора да се брани, девојчице такође не треба ни да ударају прве. Врло често њихове маме их не опомињу за то, јер оне тако доживљавају феминизам. А да прво научимо родитеље да то што су им ћерке насилне и манипулативне није врлина?
Сећам се када је моја познаница рекла својој петогодишњој девојчици:
„Ако те дечак пипне, шутни га између ногу.“
Шта тачно клинац тих година може да уради да заслужи такву казну?
Помозимо малим дечацима
Није им лако. Њихови незрели мозгови треба да одреагују часно чак и на неправду, не испољавајући своја осећања.
Како подизати дечака исправно, па да он израсте у зрелог човека? Пустити га да осећа и каналисати га тако да не буде деструктиван.
„Тешко ти је? Слободно се исплачи.“
„Када си љут, лупи ногом о под. Удари песницом у јастук.“
„Да, знам да си тужан. Проћи ће.“
Мора да зна шта су туга, љутња и бол. И да не треба да их се стиди, јер то сви осећају. И свима који беже од њих је тешко.
Васпитавајмо га да буде племенит.
Да се запита како се осећа неко други.
Да буде отворен за нове људе и искуства.
Ако неко дете неће да се игра са њим, нека зна да има деце која не прихватају лако непознату децу или оне са којима се не играју сваки дан. Он је и даље добар, јер је отворен за нове људе. А ту особину немају сви.
Ако га девојчица удари, ово је једина ствар које сам се сетила да кажем свом сину:
„Не враћај јој. Вичи на њу: ‘Немој да ме удараш! Безобразна си.’ Онда се окрени и иди. Она не заслужује твоје друштво.“
Да ли постоји још нешто што дечак од четири године може да уради да би био пристојан, а да је у складу са његовим годинама? Реците ми да постоји.
Мариа Милојковић – мама, преводилац, аутор дечје књиге „Један обичан кос”