Ovu sam rečenicu nedavno čuo od svoje učenice Milke. Ona živi u Italiji, a nisam je vidio niti smo bilo kako kontaktirali od kako je završila srednju školu.
Pošto sam se i ja, u ovim penzionerskim danima, uključio u Fejsbuk mašineriju, uspostavio sam kontakt s nekim mojim učenicima pa se tako prisećamo starih dana, a pričamo i o sadašnjim. Nekada davno sam uglavnom ja pričao, a oni su slušali, mada sam i ja slušao nekada njih. Češće njihove jadikovke nego priče o lepim događajima, ali tada su bile takve okolnosti i u njima smo se tako i ponašali.
Ono što mi je sada neobično, mada je to sasvim normalno za očekivati, to je činjenica da su oni odrasli, zreli ljudi, puni životnog iskustva. Nisu to više one cure i momci koji su mi ostali u sećanju, neki još mladalački buntovni, nedovoljno odgovorni, nekada nesigurni i preplašeni, nekada nedovoljno zreli; oni koji još ne znaju šta je sve pred njima i kojim će životnim stazama krenuti dalje. Sad su neki od njih dedovi i bake, podigli su ne samo svoju decu i prošli s njima sve nekadašnje svoje brige i dileme, nego sad podižu i unuke.
Sad se s njima može pričati i o drugim temama. I kad mi je Milka napisala to kako je život kao ljuljačka koja te sad podigne u visine, sad spusti do same zemlje, pomislio sam kako to ne izjavljuje jedna učenica koja ima 15-18 godina. Njoj te teme još nisu tako bitne, ona ne razmišlja mnogo o filozofiji života, o njegovoj svrsi, ciljevima, trajanju. Kad je čovek mlad, on misli o kratkoročnim ciljevima, onima koji su tu, na dohvat ruke; koji se mogu ostvariti danas ili sutra. O pitanju svrhe života Milka ni njeni vršnjaci nisu razmišljali pre četrdeset godina, a u to vreme možda ni ja sam. Takva pitanje se nameću tek kasnije, njih donosi iskustvo.
U ovom periodu ima mnogo mojih učenika od kojih sada ja mogu učiti. Zbog toga sam posebno srećan. Lepo je porediti sadašnja njihova razmišljanja, njihove domete na tom polju, s onima kojih se sećam. Naravno, ne želim sebi pripisati zasluge za njihov napredak, ali ugodan je osećaj znati, jer neki od njih tako tvrde, da sam i ja bio među onima koji su im nekada pružili ruku na tom njihovom putu, nekada im, možda, uputio reč podrške ili utehe.
Posebno me raduje kada od svojih učenika čujem neku izjavu nad kojom se treba zamisliti, koja može poslužiti kao koristan savet, kao važna informacija ili čak kao neki životni putokaz. Eto, mene je to da je život kao ljuljačka navelo i da razmišljam o toj rečenici i da razmišljam o tome kako imam očigledan dokaz ljudskog odrastanja i sazrevanja.
Autor Ivo Kobaš
Izvor: Logično