Један недавно објављен текст на порталу Зелена учионица, а и коментари на њега, показају да ми културошки и даље поистовећујемо дисциплиновање са претњама, виком, казнама. Требали би да се сви запитамо шта мислимо да је дете научило од онога ко га стално кажњава и прети му.
Реч дисциплина на латинском значи инструкције, подучавања, учења или обука. Циљ дисциплиновања треба да буде управо ово учити децу правилним облицима понашања, а не терати их на то кажњавањем. Disciples на енглеском је реч за ученике и следбенике Исуса Христа, његове Апостоле.
Исус је Апостоле волео и као резултат Апостоли су Исуса следили и и учили од њега, веровали му. Тешко би му веровали и пратили га да их је кажњавао. Дете не може да научи нешто од особе коју не воли, или којој не верује да ради у његовом интересу.
Ево једног примера не само како се може дисциплиновати са љубављу и без казне, него и да проблематично понашање у школи постоји свудa у свету, не само у Србији.
„Када сам упознао Роберта знао сам да ће бити проблематичан. Ја јесам био неискусан наставник, али нисам био идиот. Моје прво искуство с њим је за памћење. Седео је у последњој клупи у учионици, носио јакну са капуљачом на глави, слушалице у ушима. Пришао сам му нежно, покушао сам да будем смирен колико сам могао. Сагнуо сам се доле, са гласом тихим и незаповедајућим колико сам само могао и рекао „Роберте, да ли би могао, молим те, да скинеш јакну и ставиш је преко столице?“
У том тренутку он је побеснео. Преврнуо је сто, бацио је столицу, и у 3 секунде изговорио ми у лице лавину псовки, а и неке које нисам још ни чуо. Онда је излетео из учионице, залупивши врата да су тресли зидови, истрћао из школске зграде, изашао на улицу и пришао великом контејнеру за ђубре и запалио га. Ја сам остао нем поред запаљеног контејнера мислећи „Али ја сам те само замолио да скинеш капут…“.
Када сам упознао Роберта осећао сам се као аматер. Роберт је био професионалац у свом проблематичном понашању. Био је отпоран не све наставнике који би се извикали на њега са наредбама и очекивали да прати правила…
…Његово понашање је ускоро постало веома предвидиво. Ушао би у учионицу, изговорио неке претње, преврнуо нешто и отишао. Све то је радио пре него што бих успео и да ступим у контакт са њим. Када сам питао за помоћ колеге наставнике рекли су ми „он то ради свима“. Али ја нисам хтео да будем као сви. Ја сам постао наставик да бих направио неку промену. Онда ми је једном пресело. Пошто нисам добио никакву помоћ ни од кога, одлучио сам средим ствари сам. Нисам разумео зашто нико није обавестио Робертове родитеље. Ово би био први корак.
Пошто је направио још један инцидент у учионици, рекао сам себи морам да причам са његовом мајком…. Средићу ово једном и заувек…… Био сам убеђен да када испричам његовој мајци сва његова злодела да ће она одмах реаговати. Знао сам шта хоћу да јој кажем… Био сам уверен да ћу убедити Робетову мајку да сарађује са школом јер је то у интересу њеног детета…
Када сам прекорачио праг Робертовог дома, схватио сам колико сам био наиван и неупућен. Ово није била моја кућа, нити је Робертова мајка била моја мајка. Није било ничега у кући. Све су продали. Једини намештај који су имали била је једна мала софа на којој је лежало брдо одеће. Робертова мајка ми је понудила чај. Подигао сам поглед, спреман да почнем са говором. Погледао сам је у очи и схватио да је пијана. Вероватно је била пијана од јуче. Укочио сам се, јер сам онда схватио сурову стварност Робертовог живота.
Моја колегиница која је пошла са мном је преузела кормило. Причала ја нежно и мило. Објаснила јој је проблеме које имамо са Робертом и да ми наставници покушавамо да урадимо што је најбоље за Роберта. Било је јасно да као и све мајке и Робертова жели најбоље за своје дете. Али исто тако је било јасно да она није способна да уради ништа…
У следећих неколико недеља Робертово понашање се није драстично променило, али је долазио на часове и остајао на њима. Наравно да сам хтео да остане на њима, али је његово понашање било и додатни изазов. Имао сам среће да су му и деца у разреду помогла. Роберт није хтео да ради ништа писмено, али је био мало бољи са појављивањем на часовима и емоцијама. Није био тако агресиван и није реаговао тако импулсивно. После неколико недеље видно је напредовао.
Други наставници су ми прилазили и питали „Како успеваш то са њим?“ „Како то да он нешто ради на твојим часовима, а на нашим прави хаос?“ Рекао сам им да сам отишао кући код њега и причао са његовом мајком и да сам почео да разумем његову животну ситуацију боље. Други су ми рекли „Нисам ја социјални радник, не идем у куће ђака, може ме неко напасти.“
У међувремену, Робертово поверење у мене је расло. Постало је велики плус у нашем односу, али је семе тог поверења засађено када сам отишао код њега кући.
Роберт је један од оних ђака који – метафорички – леже на поду испред вас. Већина одраслих виде дете на поду, прескоче га и кажу: “Зашто лежиш на поду? Устани.“ Оно што Роберту треба је неко ко ће му пружити руку – на један беузлован начин и неће је повући назад. Проблем је што се већина одраслих изнервира са ђацима попут Роберта и повуку своју руку назад брзо. То им је типичан одговор.
Сви знамо за наставнике који престану да позитивно гледају на ученика чим га први пут виде да је некултуран, или омета час, или једноставно није урадио домаћи. Најбољи наставници константно решавају проблеме лошег понашања, али никада не престају да буду ту за своје ђаке. Деца као Роберт тестирају одрасле, да виде да ли могу да им верују. Они хоће да знају ко ће им пружити руку и онда када је њихово понашање такво да нису то заслужили. Онда ће прихватити ту вашу руку и ићи ће са вама било где, било када, научити све од вас, и превазићи ваша очекивања.
Деца као Роберт, прво ће прихватити Вас као особу, а тек онда ће прихватити да се придржавају Ваших правила. Ако почнете са неким као Роберт од правила, казни и бесним погледом, никада нећете позитивно утицати на њега. Ако почнете љубазно, нежно, одлучно, стрпљиво онда ћете задобити његову наклоност и послушност и он ће вас прихвати.”
Ово је превод дела личне приче аутора књиге (бестселера) „When adults change everything changes” (није издата на српском) Пола Диxа. Пол је бихевиорални терапеут из Велике Британије, бивши наставник. У последњих двадесетпет година ради са просветним радницима и школама на решавању најкомплекснијих проблема понашања ђака. Док је био ђак, био је и сам проблематично дете.
Овом причом не промовишем кућне посете родитељима, нити сматрам да би наставници то требало да раде. Али оно што бих препоручила је да наставници „посете душе“ своје проблематичне деце, али и све деце генерално. Искористите прилику да када год можете да покажете интересовање за своје ђаке ван школе и градива, шта раде, како проводе време, шта им се (добро или лоше) догодило.
Што се проблематичног понашања тиче, најлакши и најбржи начин да утичете на понашање друге особе је да промените своју реакцију на оно што се дешава (важи и за односе одраслих). Проблематична деца својим понашањем, хоће вашу емотивну реакцију јер им то даје пажњу. Ако не могу да је добију добрим понашањем онда то ураде лошим.
Ево како би изгледало оно што описује Пол Диx у последња два параграфа своје приче горе, са неким другим Робертом. Рецимо да ваш Роберт псује, можда Вам чак се обраћа псовком.
Корак 1:
Не узимајте овакво понашање лично. По ономе сто видим и чујем, наставници у Србији ово пречесто раде. А проблематично понашање, како год деловало, ретко кад је лично уперено против наставника.
Корак 2:
Уместо да вичете на њега и свађате се (“Какво је то понашање….како то није срамота”), претите („Сад ћу те уписати…“), погледајте га и смиреним, готово ноншалантним тоном питајте „јеси ли добро?“ Или „данас баш ниси добре воље?“ или “имаш лош дан?” Овим речима ви сте му управо „пружили руку док лежи на поду“. Само ћутите и посматрајте. Вероватно ће прво бити шокиран што му не претите. Оставите ситуацију на овоме и наставите час. Ако се деси следећи пут, опет смиреном тоном питате „опет имаш лош дан? Молим те остани после часа пар минута да ми објасниш зашто и како ти ја могу помоћи“. Детету ће прва помисао бити „псујем на часу, она мртва ладна хоће да ми помогне. Шта је сад ово?“ Овим сте му пружили не једну, него обе своје руке у тренутку када то уопште није заслужио. Ова ваша реакција ће променти његов однос са вама и натераће га да се замисли о свом понашању.
Ја бих лично овако водила тај разговор после часа: “Шта се дешава са тобом да овако причаш на моји часовима? Неко ко користи овакав речник је много љут. На кога/шта ти љут? Јеси љут на мене? Ако да, желим да знам жашто па да решимо како ћемо даље? Овакав речник није примеран, и не желим да га чујем на мојим часовима.“
Раније сам рекла да понашање није лично, али овде му дајем могућност да каже ако и јесте, зашто јесте. Све ово радим смиреним, недефанзивним, тоном, оним који му говори да сам спремна да преузмем одговорност за своје поступке. Непретећим гласом показујем му да желим искрен одговор од њега. Са оваквим ставом и речима показујем му емпатију, жељу да му помогнем, али и јасно дајем до знања да је његово понашање неприхватљиво и мора да се мења.
Када кажњавате ви само тренутно решавате проблем. Пре или касније дете наставља исто. Један упис, други упис, укор, смањена оцена из владања су доказ овога. Не само то, казнама ви само детету говорите шта није у реду, а не показујете му шта јесте. Одрасли мисле да деца то треба сама да схвате, али то не иде тако. Деци треба директно, континуирано давати примере доброг понашања.
Нађите време да се видите са проблематичним дететом насамо, негде у школи, да попричате приватно шта му се догађа у животу ван школе. Верујем да ће се пред вама отворити нови свет живота овог детета о којем нисте ни знали. А оно најбитније, то дете ће осетити да желите да будете блиски са њим, да је вас брига за њега, ван оцена и владања. Тај емпатијски, хумани приступ ће за њега бити мелем за душу (као када сте оном који псује рекли да хоћете да му помогнете). Када осети да сте ви ту за њега, а не против њега и његово понашање почеће да се мења (набоље). Будите пример својим ђацима, јер наставник и његово понашање увек мора бити изнад понашања деце какво год оно било.
Како Пол Диx каже – све почиње од одраслих, када се одрасли промене, све се мења.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика