Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković više puta je pomenuo da država planira da dovede strane univerzitete u Srbiju kako bi omogućili konkurenciju državnim, a onima kojima “imaju mnogo manje para” mogućnost da studiraju na „boljem univerzitetu od naših“. Osim što ovakva izjava predstavlja kompletan nedostatak poštovanja prema državnim univerzitetima, teško da će im predstavljati konkurenciju. Evo i zašto.
Strani univerziteti u Evropskim državama nisu novost. Ima ih u mnogim zemljama poput Italije, Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Austrije, Mađarske, Španije. Ono što je karakteristika gotovo svih je da su u privatnom vlasništvu i da sa sobom donose i pozamašne školarine. Georgia Tech je jedini državni univerzitet, koliko sam upoznata, koji ima kampus u Evropi, u Francuskoj. Ali Georgia Tech je taj kampus napravio, ne samo da bi studenti iz Francuske i Evrope mogli da studiraju po američkom sistemu, nego da svojim studentima iz Amerike omogući da provedu semester ili dva u Evropi. Pritom, ovaj kampus je u malom gradu Metz u blizini Luksemburga. Ali, kao i svi državni univerziteti ima posebne školarine za strane studente, koje su daleko veće nego za domaće.
Univerziteti koji se spominju kao zainteresovani za dolazak u Srbiju su Luiss iz Rima, Bocconi i Tehnički Univerzitet u Minhenu (TUM). Luiss košta oko deset hiljada eura godišnje, Bocconi skoro dvadeset. Inače i Bocconi i Luiss su privatne ne-za profit institucije, za razliku od naših privatnih.
TUM je visoko rangirana institucija (#25) u svetu i broj 1 je Nemačkoj. Ovo jeste državni univerzitet, ali za one van EU važe pozamašne školarine koje se kreću između dve i tri hiljade evra po semestru (ne godini) za osnovne studije, a između četiri i šest za master. Isto važi za druge državne obrazovne institucije u Evropskoj Uniji – za one van EU školarine su veće.
Sledeće je da neko treba da pokaže određeni akademski uspeh da bude prihvaćen i na Bocconi, a narocito Tehnički Univerzitet iz Minehna (TUM). Brza pretraga na guglu pokazuje da je procenat onih koji uspeju da upišu TUM u odnosu na prijavljenje manji od 10%. Bocconi važi za veoma ozbiljnu instituciju u koju nije lako upisati se, iako nije na nivou TUM-a. Luiss univezitet jeste veoma dobro rangiran u polju političkih studija, ekonomije i prava, ali za upis nije na nivou ni jednog od pomenuta dva. Postoje i drugi privatni univerzitetu u Evropi koji prihvatju i sedamdeset ili osamdeset posto onih koji se prijave (McDaniel College u Mađarskoj), ali opet koštaju oko deset hiljada evra godišnje.
Tako je ostaje pitanje ko će uspeti da se upiše, a sve i da se upiše, ko će moći da priušti da studira na ovim univerzitetima, naročito ako ima “mnogo manje para”. Samo posmatrajući faktore upisa i cenu studija, teško da će to uticati bilo na državne univerzitete, bilo na privatne u Srbiji. A ovim drugima bi konkurencija baš dobro došla.
Drugo, ne vidim zašto bi bilo koji državni univerzitet iz druge zemlje otvorio ovde kampus. Državni univerziteti obično sarađuju direktno sa drugim državnim, organizujući dualne studije ili programe razmene. Ne znam ni za jedan državni univerzitet u Evropi koji je utvorio kampus u drugoj zemlji unutar Unije. A i zašto bi? Unutar EU školarine su iste bez obzira na to iz koje zemlje dolazi student. Srbija nije u EU, pa se opet vraćamo da pitanje cena studija. U slučaju da je univerzitet sa drugog kontinenta gde je program mnogo drugačiji (Amerika), to se radi kao što je radio George Tech. A oni traže neke poznate i interesante lokacije koje bi i njihovim studentima bile zanimljive da posete i upoznaju. Ne vidim zašto bi bilo kome iz Amerike bilo interesanto da dođe i studira u Srbiji.
U većini Evropskih država ne postoji besplatan državni univerzitet (uvek ima neka cena, negde zavisi od prihoda porodice, a ne akademskog uspeha), a kamo li to da država plaća studiranje na stranim univerzitetima. Budu li došli strani univerziteti ovde, ni Srbija ne bi trebalo to da radi. Izdvajati novac iz budžeta da bi se neko školovao na (privatnom) stranom univerzitetu direktan je pucanj u nogu domaćim univerzitetima. Pa zašto taj novac ne bismo uložili u njihov oporavak i napredovanje?
Ono što neke države imaju su studentski krediti koji se mogu podići kako za domaće tako i za strane univerzitete. Mogla bi ovo da uvede i Srbija. A ako neko ima nekoliko desetina hiljada evra viška slobodno može da ga investira u svoje ili obrazovanje svoje dece.
Pa ko voli nek izvoli.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika