Перспектива
Понекад не могу да заспим дуго у ноћ зато што покушавам да завршим бар део обавеза који се гомила незаустављиво. Не волим све да их остављам за јутро, а и знам да ћу немирно спавати у том случају. Ујутру се будим уморна.
Понекад мишице причају и певају у сну.
Понекад кашљу.
У оба случаја ја не спавам.
Понекад Душка штуца и цвили у сну; копа шапама по паркету, јурећи свог псећег једнорога.
Ни тада не спавам.
Понекад комшије остану дуго на платоу испод нашег прозора; шале се, смеју, певају.
Ни тада не спавам.
Понекад се пробудим тмурна, мрачна, намрштена, са читавим светом на својим леђима, само да бих открила да је већ пет прљавих тањира, као и апарат за кафу – у судопери. Чекају на мене.
Понекад се пробудим и схватим да се једна тура веша још увек суши на жици, а да је друга већ напунила веш машину.
Понекад помислим да сам завршила све обавезе и испланирам кафу, књигу, филм, мажење, игру… само да бих открила да ме нова обавеза чека и да светли као овај курсор на екрану… чека мој корак, знак, миг.
Понекад се осећам као пас који јури свој реп, не схватајући да га никад неће стићи. Успут се смењују кише, снегови, облаци, ветрови, зеленила и шаренила, а ја, забављена јурењем сопственог репа, осећам само да ми се врти у глави.
Ипак…
Најчешће, срећна сам због свих својих обавеза. Осећам да учим и да растем кроз њих. А то нема цену. Могла бих само још да научим да не јурим безглаво свој реп у том процесу.
Захвална сам за Душкине паметне очи које ме опомињу да то безглаво јурење за сопствени репом нема смисла… да је узалудно… да у тој брзини нема радости.
Радосна сам и захвална што имам децу која ме буде ноћу. Да није њихових кашљања, певања, мљацкања, викања, сркања, срицања, да није њиховог смеха, њихових пренемагања, да није лепета њихових крила, овај дом, овај живот не би био исти. Ја не бих била иста. Ми не бисмо били то што јесмо. Неспавање је најмања цена за оволику лепоту и смисао.
Захвална сам за топлу вечеру којом смо, седећи сво четворо за столом, смејући се и нудећи последње парче хране једни другима, испрљали судове. Захвална сам за топлу воду и за кафу којом се сладим сваког јутра.
Захвална сам за гомиле прљавог веша. Смешим се ка гомили која се суши на тераси. Кад се осуши, ја удишем мирис њихових мајица до изнемоглости, знајући да једног дана нећу ја бити та која ће бринути о томе шта ће оне сутра обући. Повлашћена сам. Указана ми је част. И ја сам захвална.
Сетим се понекад да сам срећна што имам кров над главом, грејање у сред зиме и велики кревет који може да прими ова три невероватна бића која зовем својим. И мене заједно са њима.
Захвална сам за ову руку коју ми мишица пружа са друге стране стола. Срећна сам што ми се смеши без неког посебног разлога, што ме се сетила у сред своје игре и што је дошла да ме помази.
Нису сви дани такви, али понекад се сетим да застанем, да удахнем, да променим перспективу.
Понекад успем да у нереду пронађем смирење и у простом, подразумеваном буђењу у рано јутро – захвалност.
Написала: Сандра Ђурић Милинов, блог Letnje igralište