Путем редакцијске поште до нас је дошао писани састав из српског језика једног шеснаестогодишњака, ученика трећег разреда средње угоститељске школе на тему „Стојим по страни и посматрам“.
Стојим по страни и посматрам…
Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље.
Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут.
Трзам се из тог сна и схватам да касним на доручак, а за доручак буквално ништа.
Отац незапослен седи у фотељи и слуша лажи и бљувотине такозваних политичара који су купили дипломе. Свакога дана причају нове лажи које људима испирају мозак.
Брат, дипломирани физиотерапеут, конобарише у неком старом ресторану. Људи немају ни за хлеб док се они бахате.
Мајка је једина која нас одржава у животу, прави је стуб породице.
Таква је држава да са дипломом неког факултета можеш само да обришеш прашину. Уопште нема посла јер су сва радна места попуњена преко везе, довољно је само да однесеш новац и боцу неког скупоценог пића и већ си од понедељка на радном месту.
Девојчице се угледају на спонзоруше и старлете а дечаци на криминалце. Све је више и више некултурних и безобразних људи, наравно и необразованих.
Када бих сутра пао на улици нико не би пришао да ми помогне, само би ме прескочили.
Образовне установе личе на естраду, голи стомаци, кратке сукње, пирсинзи, само им још микрофон фали.
У мојој кући не може ни дан да прође без свађе или расправе. Зајмимо се да вратимо зајам и тако у недоглед.
А ја… ја стојим по страни и посматрам.
Схватам да буквално не могу ништа да учиним, немоћан сам и мали. Нико не жели да ме саслуша…
Поред свега и даље остајем позитивац, млади бунтовник који верује у боље сутра.
Извор: https://facebookreporter.org