Nikolina je nekoliko puta kucnula o vrata, i sigurnim korakom ušetala u kancelariju direktora. Pavle se trgnu.
„Dobar dan. Došla sam da uložim prigovor.“
„A Vi ste?“
„Ja sam majka učenika ove škole, Stevana Rodića. Nikolina Rodić.“
„Dobro, gospođo Rodić. Sedite… Polako…“ Pavle joj pokaza na stolicu sa strane. „O čemu se zapravo radi?“
„Radi se o prigovoru, pa recite šta treba da uradim.“
„Prigovoru na šta?“
„Na ocene.“
„Aha… ulažete prigovor na detetovu ocenu?“ Pavle je pokušavao da razume.
„Ocenu, ili ocene, još ćemo da vidimo!“
„Znate kako, tu postoji procedura, treba da podnesete zahtev, evo formular je ovde…“ Pavle pruži Nikolini papir. Nikolina ovlaš pročita obrazac.
„Ovo je samo za jednu ocenu?“ začuđeno upita.
„Naravno, na koliko ocena se Vi žalite?“
„Rekla sam Vam već, ne znam još uvek, morate da mi pokažete koje ocene Stevan ima, pa da vidim šta ću da poništavam!“, reče Nikolina samouvereno.
„Ja sam direktor škole, ja ne pokazujem ocene!“ Pavle je već počeo da se nervira.
„A, kako onda mislite da uložim prigovor i poništim nepravedne ocene? Neko mora da mi ih prvo pokaže. Ja sam došla da se žalim!“ reče Nikolina.
„Čekajte, hoćete da se žalite, a ni ne znate na šta se žalite?!“ čudio se Pavle.
„Po članu 82 Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, imam pravo da uložim prigovor na ocenu.“ Nikolina je počela da gubi strpljenje.
„To ne sporim, samo, čudno mi je da ulažete prigovor, a ne znate na šta!“
„Na ocenu, a na koju, ili na koje, to ću tek da vidim! Onda se te ocene poništavaju, sledi stručni nadzor…“ deklamovala je Nikolina sve što je zapamtila iz Zakona, i iz novinskih članaka koje je pomno iščitala.
„Koji razred je Stevan?“ Pavle je pokušao da reši ovu situaciju sa što manje problema.
„Sedmi. Sedmo četiri.“
„Aha, njima je Ljubica razredna… Sad ću da zovnem koleginicu…“ reče Pavle, i pozva lokal. „E, Višnja, je l’ Ljubica u zbornici? Reci joj, molim te, da dođe kod mene! Neka ponese dnevnik svog odeljenja!“
„Eto. Sad će razredna doći“ reče Pavle, srećan što će problem biti rešen.
Ljubica je dotrčala sa dnevnikom u ruci.
„Dobar dan“, javila se Pavlu, a zatim je spazila i Nikolinu. „A, to ste Vi … Je l’ postoji neki problem?“ Nije očekivala da roditelj prvo dođe kod direktora, pre nego što porazgovara sa njom.
„Hoću da se žalim na ocenu. Još uvek ne znam na koju, ali to ćemo sad rešiti. Mi želimo da Stevan bude vukovac, on to zaslužuje, i tražiću da se ponište sve ocene niže od petice.“ reče Nikolina odsečno.
„Koliko ja znam, rok za žalbu je tri dana od upisivanja ocene u dnevnik…“ poče Ljubica da objašnjava, ali Nikolina je prekide:
„Ne zanima me rok. Hoću da se žalim. Pokažite mi Stevanove ocene!“
„Evo, ali ja sad ne znam kad je koju ocenu dobio, možda on može da Vam kaže, pa…“
„Sad on treba da se priseća kad je šta odgovarao… Dajte da vidim!“ Nikolina istrgnu Ljubici dnevnik iz ruku. „Dakle, istorija četiri, na to ću da se žalim… I hemija četiri?! I to isto… Trojka iz engleskog?? Sramota! I to… Ovo drugo je u redu. Dakle, hoću da poništim tri ocene.“
Ljubicu je počela da pulsira glava, ali pokušala je da zadrži prisebnost. „Moram da proverim kad ih je dobio, za engleski sigurno znam da nije u protekla tri dana, jer je koleginica na bolovanju, i nismo imali zamenu, dakle na to ne možete da uložite prigovor…“
„Kako mislite ne mogu? Kakva tri dana? Ovim vređate moju inteligenciju! Trojka ne dolazi u obzir! Ja po Zakonu imam pravo da se žalim!“ besnela je Nikolina.
„Da, ali pod određenim uslovima… Pošto vidim da znate dobro Zakon, znate sigurno i koji su uslovi…“ pokušao je Pavle da se uključi.
„Znam ja i da će nastavnici, kad poništim njihove ocene, imati pojačan nadzor, i to jedva čekam!“ reče Nikolina sa zadovoljnim osmehom.
„Samo ako se dokaže da ste u pravu!“ odgovori Pavle.
„Naravno da sam u pravu! Bolje da Vam ne pričam šta sve znam, i šta se na časovima dešava, i kako se deca ocenjuju! Imate sreće da nisam otišla pravo u inspekciju!“ reče Nikolina.
„Da, i na istoriju ne možete da se žalite, sad vidim da su poslednji čas imali prošle srede, posle je nastavnica imala Slavu pa nije došla… Ostaje Vam hemija, pod uslovom da je tu ocenu dobio u protekla tri dana. Mislim da je to ocena sa kontrolnog koji je bio još pre dve nedelje…“
„Nema govora! To je van pameti što pričate! Žaliću se na sve tri ocene, pa vi izvolite odbacite žalbu, pa ću u Ministarstvo i sve do novina. Kao što znate, moj muž je novinar…“ Nikolini je srce počelo ubrzano da udara pri samoj pomisli da će je, na pravdi Boga, vratiti kući nezavršenog posla.
„Polako, nema potrebe za pretnjama… Ne treba da idete ni u Ministarstvo ni da suprug piše o ovome…“ reče Pavle, pokušavajući da smiri situaciju.
„A, to Vam se ne dopada, je l’ tako? Ni meni se ne dopadaju ovakve ocene! Dajte još dva obrasca za žalbu.“ reče Nikolina.
„Ali, to je besmisleno, te žalbe će biti odbačene!“ reče Ljubica, pokušavajući da urazumi majku svog učenika.
„Kako Vi već sad znate da će biti odbačene? Ja Vam kažem da neće. Poznajem ja dosta bitnih ljudi koji će učiniti da žalbe ne budu odbačene!“ Nikolina je osetila blaženstvo pri samoj pomisli kako će njeni ljudi rešiti ono što ona ne može.
Pavle je shvatio da nema prostora za razgovor, pa je rešio da ide drugom taktikom. „Dobro… Popunite sva tri obrasca, imate sto i stolice u hodniku, predajte prigovore kod sekretara Škole, a mi ćemo Vas obavestiti o odluci u roku od tri dana.“
„Kakvoj odluci? Nema tu šta da se odlučuje. Stvar je jasna. Ove ocene su nedopustive. I molim Vas, želim da budem uključena u organizaciju stručnog nadzora za ove nastavnike.“ reče Nikolina dok je polako išla unazad prema vratima.
„E, to ni Zakon ne predviđa!“ uglas rekoše Pavle i Ljubica.
„Ne zanima me. Ja sam roditelj, i ja imam prava. Ako ovako nastavite, žaliću se i na Vas!“ reče Nikolina, i izađe sa papirima uz snažan tresak vratima.
Ljubica i Pavle su se gledali u tišini nekoliko trenutaka.
„Au… a tek je počelo… Kad i drugi roditelji shvate da mogu da poništavaju ocene, nagrabusili smo!“ reče Pavle.
„Imate li kafetin?“ upita Ljubica i uhvati se za glavu. „Instant me je uhvatila migrena!“
Autor: Maja Bugarčić