Moja baka je živela kod nas zadnjih pet godina svog života. Niko se postavljalo pitanje da li je to najbolje, jednostavno se desilo, kao što se u srpskim kućama mnogo šta dešava: bez razgovora, bez dogovora, po nekakvom neizrečenom zakonu koji svi poznajemo, a koji niko nije zapisao.
Mama je ustajala u šest da je opere i presvuče pre odlaska na posao. Vraćala se u dva, menjala joj pelene, kuvala posebno, bez soli, mekano. Uveče bi sedela kraj nje i gledala serije koje nijedna od njih dve nije volela, ali baka je tako zaspivala. Pet godina. Bez slobodnih vikenda, bez godišnjeg odmora koji nije bio prepun stresa i griže savesti.
Kada sam je jednom pitala kako to podnosi, rekla je samo: ”Šta drugo mogu?”
I to je to. Podrazumevalo se da dete treba da odustane od svog života i svoje dece na pet, deset ili koliko god godina da je potrebno.
Ali ja gledam prijatelje koji se sad nalaze u toj istoj tački — između majke koja ne prepoznaje lica i posla koji ne čeka, između dece koja imaju domaći zadatak i oca kome treba svakodnevna nega — i vidim nešto što se zove iscrpljenost, a proglašava se dužnošću. Vidim ljude koji ne spavaju dovoljno i koji se stide što im uopšte pada na pamet da bi moglo drugačije. Vidim žene, uglavnom žene, koje su uzele na sebe ceo teret jer su to one koje ostaju.
I onda, ako i pomisliš da uradiš drugačije, dolazi osuda. Komšinica koja kaže „nećeš valjda majku u dom?” Familija koja ćuti, ali ćutnjom govori mnogo. Ona sama koja noću leži i pita se da li je loša osoba jer oseća da ne može više.
Starački dom u Srbiji nosi takav teret simbolike da ga je teško sagledati kao ono što objektivno jeste — ustanova s negom, osobljem, protokolom. Umesto toga, on je metafora za napuštanje. Za neljubav. Za kraj. Možda je to zbog toga što postoje loši domovi, što postoje mesta gde se ne živi, nego preživljava. Ali, to čak i nije tema kod nas. ”Smestiti”, ”ostaviti”, ”poslati” roditelja u dom, pa makar on bio i hotel s pet zvezdica, smatra se poslednjom, najvećom izdajom. I same te reči s početka prethodne rečenice na to asociraju. Niko neće reći – preselio se u dom za stare, nego, umesto toga – poslali su ga u dom.
A opet: zar nije napuštanje i to kad neko živi u tvojoj kući a ti ga ne vidiš zaista? Jer su te obaveze i pritisak, svakodnevni izbori između toga šta je važnije – roditelj ili rođeno dete, apsolutno samleli? Zar nije napuštanje iscrpeti se do tačke kad si s njim fizički, ali odavno negde drugde?
Ne postoji odgovor koji ne boli. Ne postoji izbor koji je apsolutno jedini ispravan. Postoji samo čovek koji donosi odluku s onim čim raspolaže — vremenom, snagom, novcem, situacijom — i koji za tu odluku ne bi smeo da se stidi onoliko koliko mu sredina nalaže.
Pravo pitanje ne bi trebalo da bude ko šta duguje kome, već šta znači brinuti se o nekome. Da li je briga obavezno prisutnost? Da li je ljubav obavezno žrtva? Da li neko ko je prevezen u instituciju gde je stručno zbrinut, da li je on zaista ostavljen — ili ga je ostavila ona priča koju smo nasledili i koja nam ne ostavlja mogućnost da biramo i da za svoj izbor ne budemo osuđeni?