Kroz prozor mi dolaze glasovi. Srele se dve komšinice, pa razgovaraju o svemu i najzad jedna poče da se žali kako je dete uopšte ne sluša. Druga slavodobitno reče da su njena deca baš poslušna i da se to postiže tako što se odmalena dete „nauči da sluša“.
Slušaju li mene moja deca počeh da se pitam i ne primetivši da su me dve žene uvukle u svoju priču. Nisu mi nikad rekli „neću“, to je sigurno. Bilo je dana kad bi tek kročili u stan na petom spratu (bez lifta), a ja ih zamolila da otrče opet do prodavnice jer sam zaboravila da im kažem da kupe još nešto. Kolutali bi očima, istina, ali bi se sjurili niz stepenice bez pogovora.
U nekim važnijim situacijama i ne tražim da slušaju mene, već sebe. Ako pitaju šta o tome mislim onda ja to i kažem.
Primećujem, ipak, da u poslednje vreme urade i nešto što ja ne bih ili ne urade nešto što bih ja uradila da sam na njihovom mestu. I, da budem sasvim iskrena, nije mi krivo. Na neki čudan način bude mi drago. Nisu poslušnici. Razmišljaju svojom, a ne mojom glavom.
Uostalom, Jovan me je jednom podsetio na izreku: „Nije ti prijatelj onaj ko ti daje svakog dana ribu za ručak, već onaj ko te nauči da pecaš.“ Poslušna deca su dobra, ali mali buntovnici uvek naprave nešto veliko. Neretko umesto obične upecaju „zlatnu ribicu“ !
„Dobro je“.
Brankica Damjanović