Danas je sve veći broj slučajeva nasilja u porodici, nažalost mnogi o tome šute i trpe. Zašto? Verovatno zbog straha, zbog ružnih pogleda ljudi, a najviše zbog onoga ,,što će ljudi reći“. Ljudi bi trebali biti svesni da nisu na ovom svetu da bi trpeli nečije ružne reči, udarce, maltretiranja…
Zato sam vam i odlučila ispričati svoju priču, možda nekome i pomogne da stane tome na kraj i napravi si život boljim. Sve je počelo otprilike dva meseca pre nego što sam saznala za trudnoću. Čudno ponašanje od strane mog dečka, u jednom trenutku grdio bi me za sve živo, u sledećem bi me već volio najviše na svetu. Nisam to shvatala za ozbiljno sve dok me prvi put nije zaključao u stan i nije hteo da me pusti kući. Zatim svađa, ja pokušavam da pobegnem i zamalo uspem ali me uhvati i ne pušta, boli me sve ali nikako da se oslobodim od njega. I opet isto, odjednom me voli najviše, a ja opet iznova i iznova mu dajem novu šansu misleći „to je samo faza, proći će.“ Naravno, zadobila sam modricu veličine jabuke od njegovog stiska i svima pričala kako sam se ozledila na telesnom, sve zbog nekog srama, straha, ne znam ni ja zbog čega više.
Stiglo je i moje matursko veče , taj dan sam ugledala plusić na testu. Emocije pomešane, sreća, uzbuđenje, radost… Jedva čekam da ga vidim i da mu kažem da ćemo postati roditelji! Međutim, njegova reakcija, ništa. Gleda me, hladan ko kamen, uopšte ne želi da priča o tome. Ajde mislila sam to je sigurno još jedna faza, pa velika je to stvar, možda još ne shvata da nas čeka nešto najlepše u životu, shvatitće on ubrzo i biće nikad srećniji. Ali tu sreću nisam dočekala. Dočekala sam opet ono najgore. Ružne reči, viku, natezanja, zaključavanje u stan, guranja… Ali više nije bio bitan on niti njegove „lude faze“, sad je bitno ovo malo stvorenje koje raste u meni i neću dopustiti da raste u ovakvoj porodici, u kojoj ju vlastiti otac ne želi. E sad, taj zadnji put što sam ga videla jedva sam pobegla od njega, samo Bog mi je pomogao taj dan. Ja, cura od nepunih 19 godina, sa tek završenom školom, bez posla, bez novaca, bez apsolutno ičega odlučila sam roditi to dete pa makar morala 20 sati na dan raditi samo da je mogu prehraniti, pristaću na to, samo da mi je ona živa i zdrava. Ostala sam kući sa svojima koji su mi pružili ogromnu podršku i zbog toga sam im do neba zahvalna i uvek ću biti. Srećom se ovaj idiot boji mog oca pa sam se osećala i uvek se osećam zaštićeno nekako kada sam doma. Ali to ga nije sprečilo da nastavi sa maltretiranjem preko poruka i poziva. Još sam i od pet različitih ljudi čula kako ga je baš briga za to dete i da mu želi sve najgore. Zbog stresa sam dobila užasne bolove, ležala mesec dana u krevetu zbog istih, molila Boga svaki dan samo da sve bude u redu, da moja mrvica ostane sa mnom. Dotični se nakon nekog vremena više nije javljao, znam da moj tata ima zasluge oko toga ali nikada nismo pričali o tome jer je on ovde zabranjena tema. Kako god, trudnoća je prošla uredno, 25.01.2017. rodila sam svoju mrvicu i uživamo svakim danom.
Postala sam ona žena kojima sam se uvek divila, postala sam samohrana majka. Postala sam i majka i otac svojoj malenoj, svesna sam da me jednog dana čeka pitanje „Zašto svi imaju tatu, a ja nemam?“ i bezbroj drugih stvari, ali kad imam nju koja mi daje neopisivu snagu, sve se može.
Hvala mami Stefani što je svoju životnu priču podelila s nama. Vi iz ovoga možete izvući mnogo pouka. Ne dozvolite da vas neko maltretira, poštujte iskučivo sebe i ponašajte se prikladno i dostojanstveno, jer imate za koga da se borite i vašem detetu je potrebna zdrava sredina u svakom smislu. Stephanie svaka čast na hrabrost i upornosti! Ako i vi trpite nasilje, ugledajte se na njene postupke.
modernemame.wordpress.com/