Данас је све већи број случајева насиља у породици, нажалост многи о томе шуте и трпе. Зашто? Вероватно због страха, због ружних погледа људи, а највише због онога ,,што ће људи рећи“. Људи би требали бити свесни да нису на овом свету да би трпели нечије ружне речи, ударце, малтретирања…
Зато сам вам и одлучила испричати своју причу, можда некоме и помогне да стане томе на крај и направи си живот бољим. Све је почело отприлике два месеца пре него што сам сазнала за трудноћу. Чудно понашање од стране мог дечка, у једном тренутку грдио би ме за све живо, у следећем би ме већ волио највише на свету. Нисам то схватала за озбиљно све док ме први пут није закључао у стан и није хтео да ме пусти кући. Затим свађа, ја покушавам да побегнем и замало успем али ме ухвати и не пушта, боли ме све али никако да се ослободим од њега. И опет исто, одједном ме воли највише, а ја опет изнова и изнова му дајем нову шансу мислећи „то је само фаза, проћи ће.“ Наравно, задобила сам модрицу величине јабуке од његовог стиска и свима причала како сам се озледила на телесном, све због неког срама, страха, не знам ни ја због чега више.
Стигло је и моје матурско вече , тај дан сам угледала плусић на тесту. Емоције помешане, срећа, узбуђење, радост… Једва чекам да га видим и да му кажем да ћемо постати родитељи! Међутим, његова реакција, ништа. Гледа ме, хладан ко камен, уопште не жели да прича о томе. Ајде мислила сам то је сигурно још једна фаза, па велика је то ствар, можда још не схвата да нас чека нешто најлепше у животу, схватитће он убрзо и биће никад срећнији. Али ту срећу нисам дочекала. Дочекала сам опет оно најгоре. Ружне речи, вику, натезања, закључавање у стан, гурања… Али више није био битан он нити његове „луде фазе“, сад је битно ово мало створење које расте у мени и нећу допустити да расте у оваквој породици, у којој ју властити отац не жели. Е сад, тај задњи пут што сам га видела једва сам побегла од њега, само Бог ми је помогао тај дан. Ја, цура од непуних 19 година, са тек завршеном школом, без посла, без новаца, без апсолутно ичега одлучила сам родити то дете па макар морала 20 сати на дан радити само да је могу прехранити, пристаћу на то, само да ми је она жива и здрава. Остала сам кући са својима који су ми пружили огромну подршку и због тога сам им до неба захвална и увек ћу бити. Срећом се овај идиот боји мог оца па сам се осећала и увек се осећам заштићено некако када сам дома. Али то га није спречило да настави са малтретирањем преко порука и позива. Још сам и од пет различитих људи чула како га је баш брига за то дете и да му жели све најгоре. Због стреса сам добила ужасне болове, лежала месец дана у кревету због истих, молила Бога сваки дан само да све буде у реду, да моја мрвица остане са мном. Дотични се након неког времена више није јављао, знам да мој тата има заслуге око тога али никада нисмо причали о томе јер је он овде забрањена тема. Како год, трудноћа је прошла уредно, 25.01.2017. родила сам своју мрвицу и уживамо сваким даном.
Постала сам она жена којима сам се увек дивила, постала сам самохрана мајка. Постала сам и мајка и отац својој маленој, свесна сам да ме једног дана чека питање „Зашто сви имају тату, а ја немам?“ и безброј других ствари, али кад имам њу која ми даје неописиву снагу, све се може.
Хвала мами Стефани што је своју животну причу поделила с нама. Ви из овога можете извући много поука. Не дозволите да вас неко малтретира, поштујте искучиво себе и понашајте се прикладно и достојанствено, јер имате за кога да се борите и вашем детету је потребна здрава средина у сваком смислу. Степхание свака част на храброст и упорности! Ако и ви трпите насиље, угледајте се на њене поступке.
modernemame.wordpress.com/