Postoje tri “vrste vikanja” (i kako da vikanje koristite ako BAŠ morate)

9 januara, 2022

Iako ispričana mnogo puta, priča o vikanju je neophodna kako bismo sagledali različite aspekte iz novih uglova, kako bismo se iznova preispitali, kako bismo ostavili mogućnost da priznamo svoje greške i neke postojeće postupke zamenimo novim. U ovom tekstu saznajte šta se vikanjem ne postiže i kako možete da prepoznate kada je njemu mesto, a kada nije.

Foto: Canva

Pričitajte i: Ne brinite, neće vam se deca sutra penjati na glavu jer ste im dozvolili napad besa

Vikanje nije komunikacija.

U roditeljskom urlanju nema dijaloga. To svi znamo. Možda smo i iskusili kao deca. Dok odrasli viče, u tom svom afektu je potpuno sam. Dete verovatno ne razume težinu besa ili frustracije odraslog. Iako se obraćamo detetu jer smo ljuti, poraženi ili iscrpljeni, ne komuniciramo sa njim. Vikanjem, paradoksalno, stavljamo sebe u prvi plan, kao da poručujemo: „Vidi kakav/-va sam zbog tebe!“, „Vidi kako zbog tebe mogu da budem strašan/-na!“ i „Jadan/-na ja!“ To nijedan roditelj ne želi, ali to su poruke koje stižu do deteta. U dijalogu, obe strane govore i pokazuju osećanja. Vikanjem se dete ućutkuje, ali ne samo u tom trenutku, nego i u svakom budućem, kada će možda biti potrebno da progovori i zauzme se za sebe.

Vikanje nije lekcija.

Ako se prepustimo vikanju, neretko to prerasta u držanje govora ili lekcije. Međutim, u tom stanju treba zaboraviti na lekcije. Biće teško strpeti se i ostaviti vaspitni govor za kasnije, ali je to jedino ispravno. Ako je nešto proliveno na tepih, moći ćete da se vratite posle desetak minuta na to, zajedno počistite i sagledate posledice obraćajući se detetu mirnijim tonom. Tada ćete imati vreme za lekciju. Ako postupamo ovako, radimo na jačanju naše samokontrole. To je istovremeno bitno za naše mentalno zdravlje i za stabilnost deteta. Dete na taj način dobija dobar primer koji može da sledi u svojim postupcima. Samokontrola se vežba. Možda smo prošli kroz razna iskustva u životu, ali suočavanje sa neprijatnošću zahteva vežbu iznova i iznova. To je pogotovo važno kada je dobrobit deteta u pitanju.

Vikanje ne pokazuje autoritet.

Naprotiv. Vikanje urušava autoritet. Kada povisimo ton na dete, učimo ga da je to naš način da dobijemo poslušnost, pažnju i poštovanje. Isto tako, šaljemo detetu poruku da i ono tako treba da se ophodi ako želi da ga neko posluša ili čuje šta ima da kaže. Put do autoriteta je upravo na suprotnu stranu: razgovarati sa detetom, pokazati strpljenje, doslednost u ponašanju, upornost. Deca na koju roditelji viču se osećaju ili veoma uplašeno i nesigurno u sebe, ili veoma frustrirano i besno. Zamislite da na vas viče neko ko je veći i jači od vas, a da vi ne možete da odgovorite. Bili biste ili prestravljeni ili biste nakupili u sebi mnogo besa. Dete koje oseća strah će verovatno razviti obrazac povlačenja u sličnim životnim situacijama, odnosno, neće umeti da se suprotstavi, kaže NE i izrazi svoje mišljenje. Dete koje pretežno oseća bes, neće ga izraziti prema roditelju, ali hoće negde drugde, i to mnogo ekstremnije nego što je primereno. U ovom drugom slučaju, ukoliko roditelj viče često na dete, ono će verovatno da se ponaša nasilno prema vršnjacima jer procenjuje da u tom kontekstu može da ispolji ono što dugo nakuplja u sebi, jednu vrstu bespomoćnog besa usmerenog na roditelja.

Kada vikanjem može nešto bitno da se postigne?

Posle svega rečenog, vikanje može delovati kao strašan i poguban postupak u vaspitanju. To jeste tako ako vičemo često i to koristimo kao vaspitni metod i način za uspostavljanje odnosa moći.
Ipak, postoje situacije u kojima je potpuno u redu podviknuti. Ove situacije su ređe i upravo zbog toga, treba „čuvati u rukavu“ ovaj pristup kako bi i dete prepoznalo da se dešava nešto ekstremno drugačije i shvatilo da je situacija alarmantna. To su momenti kada je dete u OPASNOSTI. Primera radi, kada se dete približava vreloj vodi, kada trči u blizini nečega čime se može povrediti, kada se na ulici ne zaustavlja u blizini puta ili kada se tuča između brata i sestre otrgne kontroli i postane ozbiljna. Tada je vikanje JEDINO što možemo da uradimo. Da pozovemo dete po imenu, da ukažemo na opasnost kako se to nikada više ne bi ponovilo. U ovome ćemo uspeti samo ako vikanje nije u našem svakodnevnom asortimanu ponašanja. Ukoliko jeste, u ovoj situaciji dete neće razlikovati našu reakciju i neće smatrati situaciju ništa alarmantnijom od prosipanja soka po krevetu.

Da sumiramo…

Nije svako vikanje isto. Kada sagledamo celu sliku, postoje 3 vrste vikanja:

Podignut ton. Kada roditelj „drži lekciju“ detetu žustro i vičući. Ovo uglavnom ne uzrokuje strah kod deteta, ali nema nikakvu svrhu jer lekcije u afektu ne daju nikakve dugoročne rezultate. Dete ih ne sluša i ne razume jer čuje samo jednoličan ton.

Vikanje u besu. Kada roditelj urla na dete, kada vičući vređa dete ili ga ponižava. Ovaj postupak dugoročno stvara strah ili frustraciju kod deteta i ima dalekosežne posledice, posebno ako se često ponavlja.

Vikanje u opasnosti. Kada roditelj ukazuje da je nešto opasno po bezbednost deteta. Ovo vikanje je opravdano i korisno SAMO AKO se razlikuje od ostalih vaspitnih obrazaca roditelja i to dete jasno prepoznaje.

Piše: Tamara Kostić, psiholog

Instagram: @ucenje_za_tebe

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama