Родитељи се некада нису бавили дечијом досадом. Ако се дете пожали да му је досадно, одмах добије неки посао. Зато се са досадом патило у тишини. Данас досаду родитељи сматрају личним недостатком јер им је сугерисано како време са дететом мора бити квалитетно.
Некада су родитељи бирали ТВ програм. Било је и садржаја за гледање заједно. Данас су непрекидно укључени цртаћи чак и кад су деца забављена нечим другим. Родитељи стижу на ред тек у касне ноћне сате или се сналазе са телефонима и таблетима.
Ручало се заједно. Пристојност и ред су били неопходни. Без лактова на столу, без превише разговора, без отезања и муљања по тањиру, без могућности да се мени одбаци. Данас деца састављају јеловник. Једна мама прича како прави ћуфте величине кликера јер млађе дете само тако воли. Смути је заменио воћку која се гризе, варива су протерана киселим гримасама, испред сваке брзе хране виси ред, хлеба и масти је просто, попару гази хељда и чија, пекмеза нема ни на палачинкама. Идилична слика породице око стола замењена је сликом породице испред телевизора. Сви у руци држе фишеке са храном из доставе. Или грицкалице. Или лименке. Не гледају се, седе у истој линији.
Некада је улогу локалног позорника обављала увек будна комшиница. Знала је свачији распоред, памтила одступања, налазила начин да родитељима саопшти како се које дете понаша на улици или током игре. Та комшиница је свима ишла на живце, али су њене коментаре и жалбе процесуирали у своја четири зида. Она је била портпарол јавног мњења које процењује ниво васпитања сваког детета. Данас се нико туђем детету не сме обратити, чак и када би то било неопходно, чак и када иза свега стоји добра намера. Јер родитељи сматрају како је дете само њихова ствар, они одређују лична правила, билдују моделе, не трпе приговоре, не увиђају да дете не расте у личном мехуру. Већ у интеракцији са светом око себе.
Јављање на улици и обраћање на Ви су били некад обавезни. Одрасли и деца нису били другари. Чак и током игре било је јасно ко је ко. Персирало се свима који нису део породице: даљим рођацима, продавцима, комшилуку, кућним пријатељима. Имало је то везе са формирањем позитивног ауторитета и пристојне дистанце, уважавањем лица које дете сусреће. Данас је ТИ свеобухватно, некад и у школи током првих разреда.
Свака зграда и улица имала је утврђени „кућни ред“. Тако се звао, био окачен по хаусторима или усвојен без видне објаве. Знало се време када је забрањена бучна игра, гласна музика, деца су улазила у куће и чекала да време прође, оптужујући за то вечно будну комшиницу, не схватајући да цивилизација почива на консензусу, али их је то учило да за личну слободу постоје границе. Није било комуналне полиције. Свако је поштовао правила као чин пристојности. Прекорачења су дочекивана са презиром. Данас су „кућни ред“ протерали, што из себичне потребе да у великом граду ипак полажу неприкосновено право на сопственост, што због радног времена које је једна од ретких ставки преписаних са европске агенде.
Одрасли су некад разговарали међусобно и било је незамисливо да их дете у томе прекида. Ако тема није била за дечије уши, дете је било замољено да изађе. Данас видим парове који комуницирају искључиво преко детета. Неки чак и тепају опонашајући речник свог наследника. Данас је одраслима уобичајено, некад и симпатично када дете упадне усред реченице са захтевом, опаском, примедбом, када води главну реч, када се разговор модерира према њему. Тема се напушта, захтев се испуњава без одлагања, похвално се истиче заинтересованост детета за све и свашта, гануто се одговара. Битни разговори међу одраслима се остављају за сате када су деца у кревету.
Дете се некада облачило према узрасту. Кад гардероба омали, ципеле се поцепају, купује се ново, најчешће сезонски или се згодно веже за неки празник. Ново се носи у школу, у шетњи по граду, у гостима. Старо се цепа у игри по улици. Неизношено поклања млађима. Данас су дечији гардеробери пренатрпани. Деца немају времена да у истој мајици порасту до нове, да замене тесне патике, ишчекују и радују се куповини. По парковима, обучени као са писте, трпе грдњу јер су загазили у прашину, јер им је песак ушао у прескупе ципеле, јер је по раскошном принту остала шара од лопте. Старија деца се равњају по цени патика и тренерки искључујући из друштва оне који не прате трендове. За та праћења родитељи подижу кредите, одричу се неопходног, али се статусни ниво, без обзира на дроњав новчаник, мора очувати. Отешњале маркиране патике, кратке панталоне и ајфоне са полупаним екранима наслеђују родитељи, јер њима је и то добро. Битно је да дете све има.
Једнако је и са играчкама. Дечије собе личе на складишта. Од плишанаца до лего двораца, колекција аутомобила разних сорти, лутака које се рекламирају као нужне, до трака, цртаћег прибора, мини штафелаја уколико је дете показало мрвицу дара, стикера, делова старих играчака, малих кухиња, судића и пластелина. Често чујем од родитеља како дете има све, а ни са чим се не игра, пробија се кроз крш или га шутира како би могло да прође. Или проспе све кутије, узме нешто, па мама у ситне сате поново слаже и сортира, добацује како ће све побацати, али не ради то јер се нада накнадно пробуђеном интересовању. Али, не бива. Презасићеност и осећај како им све припада чим покажу прстом од деца ствара тренутне конзументе. Укида им се право на чежњу, радост када ишчекивање прерасте у стварност. Укида им се могућност да стварају, осмисле неке своје играчке, укомпонују оно што имају и додају оно што недостаје. Презасићен је исто што и преједен, препијен, преуморан. Имаш све, али не можеш више.
Некад и данас. Различити васпитни модели и другачији положај детета у друштву и породици. Сваки има своје мане. Треба наћи средину. У томе је највеће мудрост. Али пре свега треба схватити да родитељи не живе ЗА децу. Живе СА децом. Она не траже жртву, брисан простор, целодневну посвећеност, изнемоглост у ставу и млитавост у приступу. Треба им простор, мир, слобода, љубав. Неопходна им је граница. Нужна им је жеља да порасту, уклопе се у свет који постоји, нађу сопствену срећу и буду сигурни да је све резултат њиховог избора и труда.