Радња се дешава на оближњем игралишту… деца скачу, трче, спуштају се низ тобоган, а по страни стоји девојчица која би можда све то да проба али се стиди… или се плаши. Мајка стоји поред ње и нетремице бди над својим дететом да не би случајно пало или да је не би неки „неваљали“ дечак гурнуо. Стварно чудан призор… ко се ту забавља? Да ли дете зна зашто је дошло на игралиште и како се осећа док посматра осталу децу? Какву поруку јој шаљу њени родитељи тиме што толико брину?
То су такозвана, презаштићена деца. Деца која мисле да је овај свет јако опасан и да они без присуства родитеља или васпитача/учитеља не би могли да се снадју. Родитељи их одвозе у школу и довозе из школе сваки дан, пазе да не падну, да се не повреде и из тог разлога деца доста тога пропуштају и просто не савладају животне вештине које им само могу помоћи.
Нека деца која потичу из оваквих породица не знају да возе бицикли јер су родитељи хтели да заштите своје дете од пада са бицикла. Такво дете себе сматра недовољно спретним, јер су се тако према њему одувек постављали родитељи.
Оваквим видом васпитања дете добија етикету неспособног детета, које је само себи прилепило, јер су га родитељи током целог његовог детињства претерано штитили од канџи овог света и живота! Родитељи и сами себи отежавају, јер не ужувају у свом детету већ стално помишљају на најгоре могуће ствари које се могу десити. Такви родитељи не могу да поставе јасне и одговарајуће захтеве свом детету нити су њихова очекивања реална. Све се своди на ниска очекивања а циљеви су им лаки и једноставни за дете.
Претерана контрола и мешање у све сфере дететовог живота не оставља простора да дете стекне самосталност.
Заправо, овим начином васпитања дете израста у особу која нема самопоуздања, која је несигурна, плашљива недовољно социјализована, презаштићена. Ускраћено му је детињство, сви могући непријатни осећаји, а свет види као опасну средину за живот.
Родитељи који се одлуче за овакав вид васпитања су углавном родитељи који су после дужег времена постали родитељи, који су га добили у позним годинама, који имају само једно дете и сл.
Презаштићено дете није размажено дете, јер је презаштићено дете превише тихо, мирно и несигурно, док је размажено дете дијеметрално другачије, јаче, гласније…
Драги родитељи, свако дете је индивидуа за себе, која има право на слободу живљења. Непријатна искуства се морају десити и ако се десе то не значи да сте лош родитељ, већ да ваше дете живи живот!
Извор: radosnodetinjstvo.com