Колин Темпл је мама троје деце која води срећан породични живот, али понекад жуди за старим животом и дружењима. Баш због тога одлучила је да напише писмо својим пријатељицама.
Било је понеких фотографија с концерта на друштвеним мрежама пријатеља на које нисам била позвана или спомињање вечера за које нисам добила позивницу. Пропустила сам договоре код козметичара, музичке фестивале и девојачке вечери. Али не брините – код куће сам имала сопствене забаве. Тужне забаве самосажаљења на које је био позван само мој муж.
“Знам да вероватно нисам могла да дођем. Али волела бих да сам била позвана”, рекла сам му то неколико пута. И он је то осетио у раном периоду очинства. Почели смо да добијамо децу кад смо имали 27 година, а многи наши пријатељи били су у потпуно другој животној фази (не размишљајући о деци). И ми смо пропустили неке ствари наших пријатеља. Позивнице су се смањивале. Успомене су направљене без вас. Не осећам се добро, али разумем.
Ја сам једина мама у кругу мојих пријатеља. Имам троје деце – сви су мали. Била сам трудна или код куће, бринем се за новорођенче или се бавим бебама или болесним клинцима којима сам потребна већ пет година. Покушај договора са мном изгледа као да водим моћно владино министарство. Али заиста, то је зато што сам задужена за прљаве пелене и велике осећаје малих људи. И предшколске обвезе и лекарске прегледе, чишћење играчака, писање есеја док деца спавају и испуњавање Амазонове наруџбине и припремање 200 оброка дневно. (Не, нисам куварица. Ја сам мама петогодишњака, трогодишњака и 15-месечног детета).
Али, ја то не говорим због саосећања. Ово је живот који сам одабрала. Живот који желим. Живот који смо муж и ја сањали. Волим га. Кажем ово због позивница. Желим да будем укључена. Али не желим позивницу због тога што ме жалите. Желим да позовете мене. Зато што сам ја још увек ја, без обзира на мајчинство.
Ја сам још увек девојка која воли да се сећа свих глупих ствари које смо радили на факултету. Још увек волим да гледам филмове и имам сређене нокте, да узмем паузу од куће с времена на време.
Моје ноћи изгледају тако да дојим бебу у јутарњим сатима или мењам постељину због незгоде (не моје, него дечје), али још увек могу да се дружим. Мислим, прошлу недељу сам била будна целе ноћи јер нико од моје деце није хтео да спава – могу да преживим с неколико сати спавања. Зато постоји кофеин!
Још увек сам смешна, друштво, иако понекад моје шале могу укључивати мајчино млеко или дечју столицу. И још увек сам у току – пратим Инстаграм да бих знала вести о славним личностима и вести.
Још увек сам спремна за авантуру – мењам пелену на случајном паркингу на сувозачевом месту само с две марамице. Играм на све!
Дакле, ако морате чекати да успавам дете или да причекам да се мој супруг врати кући да преузме децу – молим вас, будите стрпљиве са мном. Ако морате прочитати моју поруку која каже: “Ух! Не могу вечерас, сви повраћају”, молим вас и даље ми пошаљите позивницу. А ако кажем: “Опрости, не могу вечерас”, и то сам рекла пет пута – молим вас, немојте мислити да нисам хтела да дођем.
Хтела сам. Али дужност зове. И у овој фази живота, мојој породици сам потребна. Очекујем и поносна сам на своју улогу маме и супруге. Листе задатака и спавање с малишанима чине мој живот ових дана. Но, увек ће бити места за вас.
Дакле, пошаљи ми ту позивницу, девојке. Покушаћу да учиним све и да дођем. Али ако не могу да будем тамо, знајте да ћу увек бити духом уз вас.
Извор: Б92