Вечита је дилема да ли је квалитетније и исплативије студирање на државном или на приватном факултету кад је у питању наша земља. Чини ми се да ипак већина људи и даље сматра да се на приватном факултету не учи довољно. Како сам током основних и мастер студија похађала и приватни и државни факултет без намере да своје утиске представим као генералне закључке о предностима једног система студирања, покушаћу да сумирам своје искуство. Као и већина дилема ни ова се не може пресећи ни у чију корист јер оба система имају своје предности и мане.
Пре него што почнем, истакла бих још да се описано искуство односи на студирање психологије.
На приватном факултету психологије проток информација, па самим тим и организација била је много боља него на државном. Професори су се углавном трудили да нас информишу о свему што је било битно за нас студенте. Увек се знало када су испити, доста унапред, шта треба да се учи, одакле може да се набави материјал. Термини консултација објављивали су се на више места и професори су увек били на факултету у предвиђеним терминима. На видном месту на сајту увек су постављане хитне и битне вести и измене. Било нам је јасно која је документација за коју сврху потребна, до ког рока и које су санкције за недостављање. Професори су увек били спремни да и на редовним предавањима објашњавају студентима градиво док им не постане потпуно разумљиво. На консултације професори су редовно долазили и ценили су студентско ангажовање. Поједини професори остављали су могућност организовања и додатних консултација ако их студент замоли. Како сама волим да имам прецизне информације о свему и испите детаљно спремам, често сам писала професорима имејлове, на које су ми они редовно одговарали.
Учестала је била и могућност усменог одговарања за вишу оцену. Неретко се дешавало да професори остварују менторски однос са студентима, па да нас консултацијама питају сложенија питања, како би нас покренули на „дубоко“ размишљање. Веома често су нас хвалили и охрабривали, давали наградне поене и подржавали индивидуални развој. Било је видљиво да је професорима стало до њихових студената, до њиховог осећаја самоефикасности, мотивисаности и општег задовољства студирањем. Они су не само препознавали већ и познавали већину својих студената. Били су спремни да се додатно ангажују са појединачним студентима који су показали веће интересовање.
С друге стране, у нашој земљи постоје предрасуде да се на приватним факултетима „ништа не учи“. Стекла сам утисак да због тога приватни факултети на неки начин теже томе да подигну своје стандарде. Зато се догађало да дође до недоследности услед недовољне усаглашености критеријума рада и оцењивања. Рецимо, дешавало се да не могу да добијем вишу оцену јер ми је фалилио 0,2 поена или да добијем 0 поена за присуство јер сам у целом семестру само 3 пута изостала са предавања или вежби. На тај начин се уводила нека неадекватна строгоћа. С друге стране, дешавало се да су питања на колоквијуму или испиту захтевала само знање из презентација, а не и из литературе, или да се студенти који преписују не казне довољно оштро.
Моје искуство студирања на државном факултету током једне године мастер студија у великој мери разликовало се од искуства основних студија на приватном факултету. Кад је у питању државни факултет, за један испит требало је да се припреми чак 14 књига и текстова и то само у оквиру обавезне литературе. Како би се стекао услов за полагање једног предмета било је неопходно испунити чак 9 предиспитних обавеза.
Дешавало се да је потребно сваке недеље прочитати по једну књигу или дужи текст како би се могло активно учествовати на предавању. Дакле, нама студентима се није остављала могућност да одлучимо да ли ћемо бити активно ангажовани у процесу свог образовања, то је просто неопходно. На тај начин студенти свакако схватају колико могу и докле досежу њихове способности. Оваква очекивања нуде „плодно тло“ за развој и унапређење самопоуздања. На државном факултету такође постоји и спољашња мотивација у виду стипендије. На приватном факултету могуће је да изузетни студенти имају смањену школарину или да уопште не плаћају исту. Међутим, није могуће да добијају новац као награду и подстрек за своје постигнуће, док је на државном факултету то сасвим могуће.
Током једногодишњег студирања на државном факултету као слабије стране препознала сам недовољно брз проток информација и недовољно развијен однос професор-студент. Дешавало се да нас шаљу код референата по неопходне техничке информације. Притом је однос непрофесорског особља према студентима често био неадекватан, са пуно непотребне нервозе и неразумевања. Уз то недостатак организације рада дешавао се и у сарадњи са професорима, у виду неутврђених критеријума оцењивања или отказивања унапред договореног менторства у радовима.
Дешавало се и да ми професори након што одобре тему неког рада схвате да ипак нису донели праву одлуку, па сугеришу значајне измене кад је рад већ завршен и укоричен. Кад је у питању однос професор-студент на државном факултету, нажалост моје искуство из угла студента са високим просеком говори да професори ретко похваљују студенте, ретко их охрабрују, поједини професори врло нерадо одговарају на имејлове.
Из мог искуства јасно је да и приватни и државни факултет има своје предности и мане. Осим што сам на приватном факултету провела четири, а на државном само једну годину, значајно је и то што сам на приватном факултету била на основним, а на државном на мастер студијама.
Поделићу још пар аутентичних детаља студирања. Приватни факултет на ком сам ја студирала свакако може да својим студентима (или барем онима који су томе тежили) понуди адекватан корпус знања. Рецимо, после студирања на приватном факултету који сам ја похађала већина студената који су одлучили да наставе образовање (укључујући и мене), примљена је на државни факултет за који је конкурисала.
Ипак, на државни факултет дошла сам недовољно сигурна у своје способности. Нисам знала могу ли да научим више од две књиге за испит и положим са високом оценом. Државни факултет дао ми је прилику да схватим да је то сасвим могуће.
Наравно, ништа од овога нису правила без изузетака. И на приватном факултету је било случајева недовољног залагања професора за индивидуална постигнућа студената и њиховог општег задовољства студирањем, док је на државном факултету било примера изузетне подршке и инспиративног менторског односа професора који је за амбициозног студента од непроцењиве вредности. Ако бих сада морала у једној реченици да их сумирам, рекла бих да ме је приватни факултет охрабрио и дао ми неопходан ентузијазам, док ме је државни факултет „заморио“, али ојачао и припремио за стварни свет у коме ћу провести свој радни век.
Аутор: Лиза Пишчевић, психолог
Извор: Психољуб