Period adolescencije pun je izazova i previranja za adolescente i odrasle koji ih prate na putu odrastanja. U učionici, na mestu gde se svakodnevno sreću i ukrštaju putevi adolescenata i nastavnika na poslovima učenja i odrastanja, često je veoma teško i jednima i drugima. Jednako su zbunjeni, nesigurni, uplašeni i ljuti jedni na druge. O tome kako ovo ublažiti i učiniti da učionica bude mesto gde će se sresti mladost, energija, zrelost i znanje i kako da ona postane mesto gde će se bolje osećati i jedni i drugi razgovaramo sa Slavicom Čarapić, pedagogom, psihoterapeutom i autorom knjige „Škola i životne veštine adolescenata“ u izdanju „Kreativnog centra“.
Koji je glavni problem s kojim se danas adolescenti suočavaju?
Adolescenti imaju mnogo važnih životnih zadataka, a svi oni odnose se na postepeno preuzimanje odgovornosti za sopstveni život i kontrolu nad njim. S jedne strane, pritisnuti su svim promenama na unutrašnjem planu, dok su spolja pritisnuti zahtevima odrastanja, s kojima se nekada uspešno bore, a nekada su uplašeni, zbunjeni, lutaju ili su zaglavljeni, a nastavnici u školi često vide rezultate njihove nemoći. Danas adolescenti odrastaju u društvu digitalnih tehnologija koje ubrzavaju život, a adolescentima otežavaju prevazilaženje neposrednog zadovoljstva po principu ovde, sada i odmah, socijalno i emocionalno sazrevanje, kao i fokusiranje i održavanje pažnje u aktivnostima učenja.
Koju ulogu u ovom životnom periodu igraju nastavnici?
Na putu odrastanja adolescentima su glavna „prepreka“ odrasli, odnosno roditelji i nastavnici. Ipak, iako je u njihovim godinama to nedopustivo priznati, u isto vreme im je potrebna odrasla osoba koja će ih shvatiti, prihvatiti i podržati i s kojom će izgraditi odnos poverenja. Nastavnici u školi vrlo često i jesu u toj ulozi, ponekad čak i kompenzuju nešto što nedostaje u porodici, iako često nisu svesni toga.
Kako nastavnici mogu odgovoriti tom zahtevu?
Nastavnik je osoba od koje mogu učiti, a škola je mesto gde adolescenti mogu učiti o tome kako da razumeju svoja osećanja i osećanja drugih, kako da ih prihvate i izađu na kraj s njima, kako da komuniciraju i rešavaju konflikte sa odraslima i vršnjacima, da sarađuju i donose odluke. To su važne životne veštine. Nastavnik je partner u poslovima učenja i on adolescentima može pomoći da nauče da upravljaju učenjem, da postavljaju sebi ciljeve i da planiraju. U priručniku „Škola i životne veštine adolescenata“ kroz veliki broj praktičnih primera i situacija iz života škole nastavnici mogu saznati kako da postanu moćan oslonac adolescentima u razvoju njihovih životnih veština.
Koliko su nastavnici i roditelji partneri, a koliko protivnici u poslovima odrastanja adolescenata?
Trebalo bi da budu partneri i saradnici koji će usaglasiti vaspitne stilove i podržati adolescente u procesu osvajanja odgovornosti za svoj život. Sve češće u praksi vidimo posledice preterane popustljivosti roditelja i prezaštićenosti dece, posledice koje im otežavaju odrastanje. Roditelji imaju i problem s postavljanjem granica zbog toga što misle da je to uskraćivanje ljubavi. Ljubav upravo podrazumeva postavljanje važnih granica, posebno kada su adolescenti u pitanju. Kada to roditelji prihvate, kao i kada podržavaju pravilno odmerene i razumne zahteve škole i podstiču dete da ulaže trud, prate, uvažavaju i vrednuju detetovo školsko postignuće, tada su saradnici nastavnika i njihovi partneri u zajedničkom poslu u interesu dece i adolescenata.
Ako nastavnik primeti problem u adolescentovom ponašanju, pri čemu roditelji gotovo da i ne dolaze u školu ili su nezainteresovani, šta on može da uradi kako bi pomogao detetu?
Odeljenjski starešina i nastavnik nisu psihoterapeuti, a ono što mogu da urade jeste da obezbede optimalno okruženje u kojem će adolescenti probuditi i iskoristiti svoje kapacitete, osetiti se prihvaćenim i isprobati nova ponašanja prema sebi i drugima. U priručniku postoje i smernice u vezi s tim kako savetovati adolescente a da se to ne pretvori u „pametovanje“ ili kritikovanje, kako ugovarati sa adolescentima promene u ponašanju, pratiti promene i osnaživati kapacitete adolescenata za rešavanje problema i donošenje odluka.
O svemu ovome, ali detaljnije i opširnije, pisali ste u knjizi „Škola i životne veštine adolescenata“, predstavljenoj na Sajmu knjiga. Šta vas je inspirisalo da sve svoje iskustvo u toj oblasti pretočite u knjigu i kako će ona pomoći nastavnicima u radu s decom?
Mnogo godina sarađujem s nastavnicima, adolescentima i njihovim roditeljima u školi i psihoterapijskom radu. Svedok sam toga koliko je svima teško, koliko je potrebno svima pomoći. Ova knjiga je, pre svega, namenjena nastavnicima. Neki od njih nisu imali prilike da tokom studija uče pedagogiju i psihologiju, neki su početnici i ne znaju kako da budu autoritet učenicima a da ne budu s njima drugari ili da ne budu prestrogi, neki nastavnici previše su samokritični. Svima je potreban oslonac, pa bi ih ova knjiga, s dosta praktičnih primera, mogla podržati u tome da prepoznaju svoju moć, odgovornost i granice svoje profesionalne uloge kako bi se u njoj osećali kompetentnije i zadovoljnije. Neka od pitanja smo ovde pomenuli, a pored njih i mnoga druga (poruke koje upućujemo adolescentima, pohvaljivanje, kažnjavanje, podsticanje samopoštovanja i dr.) razmatrana su u kontekstu svakodnevne prakse života i rada u školi. To su svakako pitanja koja muče i roditelje, pa i oni mogu naći odgovore na neke svoje dileme koje prate odrastanje adolescenata.
A.C.