Проф. Павловић Бабић: ”Све у вези са школом и образовањем се одвија рутински, без енергије и ентузијазма главних актера”

Google Dodaj Zelenu učionicu kao omiljeni izvor na Google-u

Резултати ПИСА тестирања за 2025. годину, објављени пре неколико дана, поново су показали да ученици у Србији заостају за просеком ОЕЦД земаља – и то још израженије него у претходним циклусима. Из научне писмености, која је била централна област овогодишњег тестирања, наши петнаестогодишњаци су у просеку освојили 429 поена, наспрам ОЕЦД просека од 482. Слична слика је и у читалачкој писмености (415 према 461) и математици (417 према 463). Резултати су нижи не само у односу на претходни циклус из 2022. године, већ и у односу на 2018. и 2012. годину, а готово половина ученика не достиже ни ниво функционалне писмености у ова три предмета.

О томе шта стоји иза оваквих резултата, да ли је могуће преокренути тренд и шта би промена захтевала, разговарали смо са Драгицом Павловић Бабић, психолошкињом и истраживачицом на Институту за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, која се дуго бави анализом образовног система и међународним тестирањима попут ПИСА.

Како каже Павловић Бабић за наш портал, узроци су вишеструки и не налазе се само у школама.

”Овај резултат има узроке и у ширем друштвеном контексту од којег се очекује да разуме значај образовања за будућност појединца, али и будућност и просперитет земље у целини, као и да креира услове који омогућавају висок квалитет образовања. Рекла бих да је у овом тренутку доминантно осећање у вези са образовањем генерална малодушност и демотивисаност. Све у вези са школом и образовањем се одвија рутински, без енергије и ентузијазма главних актера.” – објашњава Павловић Бабић.

Та демотивисаност, додаје она, карактеристична је и за ученике који не виде смисао овако форматираног школовања, као и на наставнике који су потцењени и недовољно препознати у друштву.

На питање можемо ли да зауставимо тренд све лошијих резултата, наша саговорница одговара позитивно.

”Свакако, а то видимо и по примерима земаља које успевају да унапреде своја постигнућа. Црна Гора је најсвежији пример, њихов образовни систем је забележио велики напредак у свим тестираним областима. Не смемо заборавити и да су резултати црногорских ученика, и поред напретка, и даље у зони ниских, исподпросечних постигнућа. Надам се да систем има капацитета да гради компетенције ученика и када су у питању виши, сложенији захтеви.” – објашњава Павловић Бабић.

Додаје и да би промене у образовном систему и, последично, у резултатима требало да се десе у различитим аспектима и сегментима система и на свим образовним нивоима, почевши од предшколског, а не само на узрасту који се тестира.

”Дакле, потребне су многе и велике промене, али је још важније да те промене буду паметно постављене, добро планиране и доследно спроведене.” – каже наша саговорница.

Школама је, додаје, потребно мало ветра у леђа.

”Један део те енергије долази од самих ученика и одговорности школа и наставника за њихову добробит. Али, један део енергије мора да дође из системских решења која би требало да уваже значај образовања и дају му оно место у друштву које заслужује.”

А на питање шта даље након оваквих резултата, Павловић Бабић каже да је ”лоптица у дворишту оних који имају моћ, али и одговорност да доносе одлуке у вези са образовањем”.

”Они би требало да одговоре на ово питање. Као аналитичари, ми можемо да дамо препоруке на основу података и да се надамо да ће те препоруке и анализе које им претходе бити уважене. Оно што је сигурно добра полазна основа је чињеница да наш образовни систем (још увек) има довољно стручног и образовног кадра да изнесе промене које су нам, очигледно, неопходне.” – закључује Павловић Бабић.