U savremenoj Srbiji, štrajk prosvetnih radnika postao je gotovo ritualna radnja: najavi se, održi nekoliko dana ili nedelja, proizvede privid otpora, a zatim se završi bez ikakvih suštinskih pomaka. Plate ostaju bedne, uslovi rada nepromenjeni, a ugled profesije još više narušen. Štrajk, kao klasično sindikalno sredstvo borbe, ima smisla samo kada može da proizvede ozbiljan pritisak na sistem – kada pogađa nerve društva i kada posledice neposredno i bolno osećaju oni koji odlučuju.
Vitalne privredne grane ili zdravstveni sektor to mogu postići: prekid rada zaustavlja proizvodnju, obustavlja bolničke procedure, stvara urgentni problem. Prosveta, međutim, ne funkcioniše tako. Nastava se može odložiti, nadoknaditi ili, u najgorem slučaju, ignorisati, dok politički vrh nastavlja svoju dnevnu agendu bez realnog gubitka.
Pri tom, štetu od štrajka ne trpe političari niti donosioci odluka, već sami prosvetari i učenici. Nastavnici gube deo već mizernih primanja, a deca gube kontinuitet u obrazovanju. U situaciji kada nijedan od prethodnih štrajkova nije doneo značajnu promenu, postavlja se pitanje: zašto i dalje insistirati na sredstvu koje ne funkcioniše?
Odgovor mora da bude jasan: ako tradicionalni štrajk ne daje rezultat, nastavnici moraju osmisliti novu strategiju pritiska, prilagođenu sopstvenoj poziciji i mogućnostima.
Jedinstveni sindikat – iz baze, a ne iz aparata
Postojeći sindikati u prosveti često su međusobno suprotstavljeni, birokratizovani i oslonjeni na istu političku matricu od koje bi trebalo da budu nezavisni. Njihova pregovaračka moć je razvodnjena, a akcije neusklađene.
Rešenje bi bilo stvaranje novog, jedinstvenog sindikata koji ne bi zavisio od državnog finansiranja, nego isključivo od članarina svojih članova. Time bi se izbegao ključni problem – mogućnost da vlast utiče na vođstvo sindikata preko finansijskih mehanizama.
Članarina mora biti značajno veća nego sada, ali i dalje razumna, kako bi se postigla masovnost – dovoljno visoka da omogući stabilno finansiranje rada sindikata, a dovoljno niska da je većina nastavnika može plaćati bez opterećenja.
Za početak, ugovori sa advokatskim kancelarijama su najbolje rešenje za pravne poslove: umesto zapošljavanja stalnih pravnika, sindikat bi plaćao mesečni paušal advokatima, koji bi vodili slučajeve članova, davali pravne savete i zastupali ih pred institucijama. Tako se uz ograničene troškove dobija stručna i stalna pravna podrška.
Organizacija:
– Inicijalni odbor formiraju nastavnici iz različitih krajeva Srbije, sa jasnim kriterijumima: beskompromisna nezavisnost, transparentno finansijsko izveštavanje, ograničen mandat rukovodstva.
– Članarina definisana tako da sindikat može finansirati medijsku strategiju, pravnu zaštitu i istraživački rad.
– Članstvo otvoreno svim prosvetnim radnicima, bez obzira na trenutnu sindikalnu pripadnost.
– Strategija pritiska bazirana na pravnim procesima, javnim kampanjama i sistemskom lobiranju.
Jako strukovno udruženje – ugled kao valuta moći
Sindikat se bori za materijalne interese, dok bi strukovno udruženje imalo zadatak da brani ugled profesije, postavlja standarde rada i obraća se javnosti iz pozicije autoriteta. Ono bi osim nastavnika, okupljalo i univerzitetske profesore, pedagoške stručnjake, psihologe i javne intelektualce.
Šta bi radilo?
– Redovno objavljivalo stručne analize stanja u obrazovanju, s konkretnim predlozima mera.
– Vodilo javne debate, tribine i konferencije o ključnim problemima obrazovnog sistema.
– Kreiralo „crne liste“ prosvetnih politika i poteza vlasti koji urušavaju kvalitet obrazovanja – uz argumentaciju i podatke.
– Saradnja s međunarodnim obrazovnim organizacijama.
Aktivno lobiranje kod svih političkih grupacija
Prosvetni radnici i njihova udruženja moraju voditi stalno, profesionalno lobiranje kod svih parlamentarnih stranaka – i pozicije i opozicije – kako bi problemi u obrazovanju postali što vidljiviji onima koji odlučuju.
To ne znači davanje političke podrške bilo kome, već sistematsko slanje podataka, analiza i predloga zakonskih rešenja svim poslaničkim klubovima, sa posebnim naglaskom na vladajuću većinu koja ima ključnu ulogu u donošenju budžeta, zakona i pravilnika.
Medijska strategija – od defanzive do ofanzive
Prosveta se u javnosti često pojavljuje tek kada dođe do skandala ili protesta. Potrebno je osmisliti kontinuiranu, profesionalnu medijsku strategiju kojom bi prosvetni radnici sami kreirali narativ, umesto da budu pasivni objekti tuđih interpretacija.
Ključni elementi:
– Tim za odnose s javnošću koji svakodnevno prati medijski prostor i plasira saopštenja, analize i komentare.
– Aktivno korišćenje društvenih mreža – ne samo kao prostor žalbi, već kao kanal za plasiranje inspirativnih priča iz učionica, primera dobrih praksi i otvorenih pisama vlastima.
– Priprema video-materijala, infografika i kratkih edukativnih sadržaja koji jasno i vizuelno pokazuju koliko je obrazovni sistem zapostavljen.
Pravna borba i sistemska dokumentacija
Umesto da energija ode u proteste, treba je usmeriti u pravne procese. Svako kršenje zakona – od preopterećenja nastavnika administracijom, preko nezakonitih odluka direktora, do nepoštovanja kolektivnog ugovora – mora se dokumentovati i slati sudovima i inspekcijama.
Ako bi jedinstveni sindikat ili strukovno udruženje imali stalnu pravnu službu putem ugovora sa advokatskim kancelarijama, mogli bi u kontinuitetu voditi desetine procesa protiv svih nepravilnosti, čime bi postepeno podigli cenu nepoštovanja prava prosvetara.
Nastava i kvalitet – neupitna obaveza
Bez obzira na visinu plate, nastava i kvalitet ne smeju trpeti. Kvalitetan rad nema alternativu – on je moralna obaveza nastavnika i najjače oružje profesije. Javnosti se mora pokazati da prosveta, i kada je potcenjena, održava visoke standarde i postiže rezultate.
Umesto spuštanja kriterijuma, potrebno je uporno podizanje standarda, vraćanje disciplini i vraćanje tradicionalnom obrazovanju u smislu zahtevne nastave, ozbiljnih provera znanja i jasne hijerarhije u učionici. Time prosvetni radnici dokazuju da ne pristaju na degradaciju profesije i da od države traže priznanje te vrednosti.
Od ad hok protesta ka politički vidljivoj akciji
Štrajk u prosveti, u sadašnjoj formi, iscrpljuje resurse i volju nastavnika, dok ne proizvodi stvarnu promenu. Potrebna je strateška transformacija borbe: od ad hok protesta ka dugoročnoj, organizovanoj, medijski pismenoj, pravno potkovanoj i politički vidljivoj akciji.
Jedinstveni sindikat iz baze sa realnom članarinom, snažno strukovno udruženje, stalna medijska prisutnost, pravna borba i lobiranje kod svih političkih faktora – to su stubovi nove strategije. Temelj svega je poruka: u učionici se radi ozbiljno, na visokom nivou, bez obzira na sve spoljne okolnosti. Samo tako se vraća ugled profesije i stvara pritisak koji vlast ne može ignorisati.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora