Detinjstvo nekad i sad. Na izmaku smo 2021. godine i slobodno možemo reći da je tehnološka revolucija u potpunosti izmenila svet oko nas. Ni sama nisam rođena tako davno, a čini mi se da između mog detinjstva i detinjstva današnjih naraštaja stoje vekovi. Svet se ubrzano razvija, priroda odrastanja se menja. Kao krajnje logičan nameće se zaključak da je razvitak tehnologije neumoljivo istisnuo prirodu iz dečjih života. Igrališta su zamenili kompjuteri, loptu i lastiš džojstici, tableti i pametni telefoni. Umesto čitanja knjige i igranja društvenih igara, radije se biraju video-igrice. Druženje i komunikacija svode se na četovanja i dopisivanja putem društvenih mreža. Danas je potpuno normalna pojava da svaki drugi trogodišnjak ume da barata mobilnim telefonom. Da li je zaista neophodno da deci od najranijeg uzrasta bude dostupna sva ta tehnologija? Ono što su nekada bili albumi sa sličicama i mirišljavi papirići danas su Facebook, Instagram, Twitter i kojekakve druge internet alikacije. Korišćenje maločas pomenutih mreža kod današnje omladine nameće se kao imperativ, a svako ko ne želi da se priključi i bude zaslepljen ovim trendom biva obeležen kao čudak, autsajder. Ono što su nekada bili iskreni osmesi, sramežljivi pogledi i komplimenti danas su lajkovi, šerovi i komentari ispod do perfekcije isfotošopiranih i ispeglanih fotografija. Nekada je detinjsvo bilo detinjstvo, a danas deca konstantno žure da što brže odrastu. Gde je nestala ona radost iščekivanja fotografija sa starih aparata? Nama nije bilo bitno da poziramo i peglamo svaku fotografiju, bilo nam je bitno da zabeležimo trenutke našeg odrastanja i sakupljamo uspomene.
Period našeg odrastanja i odrastanja današnjih generacija neuporediv je. Nekada smo se iskreno družili, odlazili jedni drugima u posete, koristili svaki trenutak da budemo napolju, vozimo bajs, rolere, šetamo, skačemo, dišemo na otvorenom. Imali smo i mi televizore, konzole i video-igrice, ali smo imali i neki red. Roditelji su i nama kupovali igračke, ali su nas i učili tome da razvijamo kreativnost i maštu. Neretko se dešavalo da sami smišljamo nove igre, da od starih igračaka pravimo nove. Učili su nas da je skromnost najveća vrlina, a danas se skromnost smatra manom. Sve je nekako naopačke! Polularnost se merila uspehom u školi, sportskim dostignućima, a danas brojem pratilaca i lajkova. Umeli smo da poštujemo starije, znali smo za autoritet. A danas?! Umesto uz emisije „Laku noć deco”, „Branko Kockica” i „Muzički tobogan”, naša deca odrastaju uz rijaliti programe, jutjubere, influensere itd.
Činjenica je da će svet i dalje nastaviti da se razvija i, ma koliko to nama ne odgovaralo, nećemo ga promeniti. Jedino što možemo da uradimo jeste da našu decu pripremimo za sve što ih čeka, da u njih usadimo prave vrednosti, da ih naučimo da pametno koriste tehnologiju, da ih zaštitimo od lošeg uticaja društvenih mreža i da im, pre svega, omogućimo da budu deca, jer detinjstvo je najlepše i najbezbrižnije doba. Došlo je takvo vreme da roditelji imaju sve manje vremena za svoju decu. Svi nekuda jure i žure, grebu, rade od jutra do sutra ne bi li deci obezbedili sve što im je neophodno. U čitavoj toj jurnjavi, oni zaboravljaju ono najbitnije, a to su deca. Mislim da nam naša deca, kad malo odrastu, neće toliko zameriti na nedostatku nekih materijalnih stvari, na tome što nisu imali najnovije igračke ili brendiranu garderobu, ali nam manjak vremena provedenog sa njima, njihovo digitalno detinjstvo i nedostatak osnovnih manira sigurno neće oprostiti.
Autor: Dušica Sovilj, profesorka srpskog jezika i književnosti