Чим почне летњи распуст у мој сокак стижу деца. У пуном саставу их је деветоро, али се број мења, па се они који недостају жељно ишчекују, пита се свакодневно када ће стићи, приређује им се дочек. Када се сретну, грле се и љубе као рођени, уз цику, поскакивање, и акција почиње.
Све су то градска деца која долазе код баба и деда да проведу распуст. Мислим да су то једина деца која на море са родитељима одлазе са тугом јер остављају за собом нешто вредно.
Група је потпуно хетерогена. Два дечака и седам девојчица. Од другог до седмог разреда. Али функционише. Цео дан су заједно, од јутра до касне вечери. Некад сви заједно, некад подељени по интересовањима и тренутним завадама, састав се непрекидно мења. Солидарни су, међусобно се уважавају, млађи су подржани, осећа се ко је идејни вођа, поштују се ограничења, и лична и васпитна, ретко када неко остане сам јер је изиграо поверење групе, али се прекршаји брзо праштају, иако казна зна бити импулсивна и изричита.
Четири куће су им база. Ту једу, купају се и спавају. Остатак времена је напољу, по двориштима, крећу се без страха јер саобраћаја готово нема, премештају се по својој вољи и намери, потпуно слободно и неограничено. Некоме са стране то може изгледати хаотично, али, пажљивим праћењем се уочава ред који искључиво почива на дечијој процени одређеног тренутка. Они бирају где им је боље.
Од играчака имају два дворишна базена, бицикле само за дечаке, пар љуљашки, једну дечију кућицу, прибор за цртање, карте, лопте. Телефони им нису забрањени, али су у минималној употреби. За телевизију немају времена осим у кишним данима када се скупљају и гледају филмове. И није им досадно. Делују потпуно запослено, активно, прича не престаје, увек им фали времена за још нешто што су смислили, али морају оставити за наредни дан.
Игре су им често тематске. Од идеје до реализације прође по читава недеља. Некада је то позоришна представа која у основи има бајку коју сви познају. Некада је то евровизијско такмичење у песми и плесу. Некада постављање кафића испод вењака у дворишту где испод новогодишњих лампица које имитирају лајт шоу, пију сокове и певају. Идеја се прво разрађује, поделе се улоге, праве костими, планира шминка и маска, увежбавају се тачке или реплике, сецка се и осликава папир за улазнице, нумеришу седишта, именује се жири, камерман, режисер, музички уредник. Свако има нешто у чему је добар, нема присиле, ако плане свађа, заборави се у жару. Група решава своје несугласице, онај који штрчи мора да савије рогове и прилагоди се већини.
Шта је још битно? Нико од старијих не посредује, нити се меша у игру деце, осим када заиста прекардаше, па је неопходно успоставити ред. Свако своје дете највише воли. То је природно и несумњиво, али у игри пресуђује праведно посматрајући заједницу као надређену структуру која не сме бити нарушена појединачним хировима. Да ли је ово само срећа или постојање сличног васпитног модела, небитно је, све док функционише у корист наше деце.
Можда ова прича некоме делује утопијски, али је апсолутна истина. Она постоји. Деци је омогућена апсолутна слобода у контролисаним условима. Дозвољено им је формирање групе по личним афинитетима и они у свему томе налазе равнотежу. Уче се поштовању граница, толеранцији и солидарности. Труде се да скоче више и достигну боље од себе. Стварају свој свет, у томе су подржани, са озбиљношћу испуњавају обавезе које су међусобно поделили. Поштују туђе залагање. Осуђују преступе који руше правила заједнице. У свему су препуштени себи. Немају старије на које ће се ослонити. Стичу самосталност и кроз ту самосталност остварују неку врсту ауторитета који група подржава.
Нису ли ово све особине неопходне у одраслом животу? Имамо ли овакву наставу у школама? Имамо ли овакве прилике за сву децу? Наравно да немамо.
Школа је формирана око низа предмета, збира чињеница које треба усвојити, неповезаних, неинтегрисаних у свет који деца познају. Она не знају чему им све то служи. Тумачења да учењем научних теорија стичу способност логичког мишљења је реална само у ситуацији када дете схвати како ће појачаним напором стићи до одређеног циља. У супротном, оно има осећај да буба за оцену.
Наравно, школа се не може одрећи научног концепта, али га може прилагодити, свести на разумну меру, определити према индивидуалним интересовањима и способностима. И оставити времена за остале активности које би код деце развијале оно без чега живот не бива. Срећу и слободу. Срећу да освајаш оно што видиш као свој циљ и слободу да тај циљ изабереш. Игра је за то неприкосновено поље све до краја основне школе. Кроз игру, усмерену и креативно осмишљену, у групи која ће се формирати на основу личног одабира, деца би више научила него на часовима где се о свему теоријски разматра. Одрасли ту треба да буду само модератори, обала која не дозвољава води да се одлије, већ је усмерава до постављеног циља. Имају деца за то и довољно знања, и довољно храбрости, и довољно умећа. Треба им веровати и не кварити, не мешати се ако нешто није баш по нашој вољи јер се у крајњој инстанци све поравња. Деца имају природни осећај за равнотежу.
Оно што се данас у нашим школама зове слободна наставна активност, све је само не слободна. Проводи се у учионици, у клупама, са упитним залагањем наставника и још упитнијим програмима. Зашто то не би били часови за концептуалну игру? Једнако је са наставом грађанског васпитања. Зашто се на тим часовима, кроз симулацију и игру на одређену тему не би проблематизовале ситуације из реалног живота?
Настава у природи за млађе разреде и екскурзије за старије не морају бити путовања на одређене дестинације уз разматрање хотела и хране, рекреаторе и водиче. Боравак у природи, камп, ново искуство, истраживање, више би интересовале децу од Копаоника и Врњачке Бање.
Исто тако, у ваншколском окружењу, све је мање места за слободну дечију игру. Урбанистички хаос по градовима и алавост инвеститора направили су од насеља спаваонице. Станари бране паркове, боре се за насеља која имају лик човека. Све је више насилника. Све то држи децу у кући или под будним оком родитеља. Штета је обострана. Нити дете има друштво коме ће потрчати, нити родитељ има времена да седи на клупи у парку док га у кући чека безброј обавеза.
Борба за више стамбених квадрата, претварање сваког друштвеног интереса из хуманости у монету, немање осећаја да је свако дете наше дете, недостатак праве полицијске заштите на улицама, одузима детињству оно најдрагоценије – слободу.
Дешавања из мог сокака показују како деца знају шта им треба и умеју то да остваре. На нама одраслима је хоћемо ли то видети, хоћемо ли им дати могућност да расту здраво или ћемо се искупљивати скупим играчкама и ломити шаке у немоћи, оптужујући и телефоне и сав свет за пропаст у који генерације срљају. Хоћемо ли им приуштити слободу или ћемо их научити да буду робови система за који мислимо да је вечан и непроменљив. Све зависи од нас.