Čim počne letnji raspust u moj sokak stižu deca. U punom sastavu ih je devetoro, ali se broj menja, pa se oni koji nedostaju željno iščekuju, pita se svakodnevno kada će stići, priređuje im se doček. Kada se sretnu, grle se i ljube kao rođeni, uz ciku, poskakivanje, i akcija počinje.
Sve su to gradska deca koja dolaze kod baba i deda da provedu raspust. Mislim da su to jedina deca koja na more sa roditeljima odlaze sa tugom jer ostavljaju za sobom nešto vredno.
Grupa je potpuno heterogena. Dva dečaka i sedam devojčica. Od drugog do sedmog razreda. Ali funkcioniše. Ceo dan su zajedno, od jutra do kasne večeri. Nekad svi zajedno, nekad podeljeni po interesovanjima i trenutnim zavadama, sastav se neprekidno menja. Solidarni su, međusobno se uvažavaju, mlađi su podržani, oseća se ko je idejni vođa, poštuju se ograničenja, i lična i vaspitna, retko kada neko ostane sam jer je izigrao poverenje grupe, ali se prekršaji brzo praštaju, iako kazna zna biti impulsivna i izričita.
Četiri kuće su im baza. Tu jedu, kupaju se i spavaju. Ostatak vremena je napolju, po dvorištima, kreću se bez straha jer saobraćaja gotovo nema, premeštaju se po svojoj volji i nameri, potpuno slobodno i neograničeno. Nekome sa strane to može izgledati haotično, ali, pažljivim praćenjem se uočava red koji isključivo počiva na dečijoj proceni određenog trenutka. Oni biraju gde im je bolje.
Od igračaka imaju dva dvorišna bazena, bicikle samo za dečake, par ljuljaški, jednu dečiju kućicu, pribor za crtanje, karte, lopte. Telefoni im nisu zabranjeni, ali su u minimalnoj upotrebi. Za televiziju nemaju vremena osim u kišnim danima kada se skupljaju i gledaju filmove. I nije im dosadno. Deluju potpuno zaposleno, aktivno, priča ne prestaje, uvek im fali vremena za još nešto što su smislili, ali moraju ostaviti za naredni dan.
Igre su im često tematske. Od ideje do realizacije prođe po čitava nedelja. Nekada je to pozorišna predstava koja u osnovi ima bajku koju svi poznaju. Nekada je to evrovizijsko takmičenje u pesmi i plesu. Nekada postavljanje kafića ispod venjaka u dvorištu gde ispod novogodišnjih lampica koje imitiraju lajt šou, piju sokove i pevaju. Ideja se prvo razrađuje, podele se uloge, prave kostimi, planira šminka i maska, uvežbavaju se tačke ili replike, secka se i oslikava papir za ulaznice, numerišu sedišta, imenuje se žiri, kamerman, režiser, muzički urednik. Svako ima nešto u čemu je dobar, nema prisile, ako plane svađa, zaboravi se u žaru. Grupa rešava svoje nesuglasice, onaj koji štrči mora da savije rogove i prilagodi se većini.
Šta je još bitno? Niko od starijih ne posreduje, niti se meša u igru dece, osim kada zaista prekardaše, pa je neophodno uspostaviti red. Svako svoje dete najviše voli. To je prirodno i nesumnjivo, ali u igri presuđuje pravedno posmatrajući zajednicu kao nadređenu strukturu koja ne sme biti narušena pojedinačnim hirovima. Da li je ovo samo sreća ili postojanje sličnog vaspitnog modela, nebitno je, sve dok funkcioniše u korist naše dece.
Možda ova priča nekome deluje utopijski, ali je apsolutna istina. Ona postoji. Deci je omogućena apsolutna sloboda u kontrolisanim uslovima. Dozvoljeno im je formiranje grupe po ličnim afinitetima i oni u svemu tome nalaze ravnotežu. Uče se poštovanju granica, toleranciji i solidarnosti. Trude se da skoče više i dostignu bolje od sebe. Stvaraju svoj svet, u tome su podržani, sa ozbiljnošću ispunjavaju obaveze koje su međusobno podelili. Poštuju tuđe zalaganje. Osuđuju prestupe koji ruše pravila zajednice. U svemu su prepušteni sebi. Nemaju starije na koje će se osloniti. Stiču samostalnost i kroz tu samostalnost ostvaruju neku vrstu autoriteta koji grupa podržava.
Nisu li ovo sve osobine neophodne u odraslom životu? Imamo li ovakvu nastavu u školama? Imamo li ovakve prilike za svu decu? Naravno da nemamo.
Škola je formirana oko niza predmeta, zbira činjenica koje treba usvojiti, nepovezanih, neintegrisanih u svet koji deca poznaju. Ona ne znaju čemu im sve to služi. Tumačenja da učenjem naučnih teorija stiču sposobnost logičkog mišljenja je realna samo u situaciji kada dete shvati kako će pojačanim naporom stići do određenog cilja. U suprotnom, ono ima osećaj da buba za ocenu.
Naravno, škola se ne može odreći naučnog koncepta, ali ga može prilagoditi, svesti na razumnu meru, opredeliti prema individualnim interesovanjima i sposobnostima. I ostaviti vremena za ostale aktivnosti koje bi kod dece razvijale ono bez čega život ne biva. Sreću i slobodu. Sreću da osvajaš ono što vidiš kao svoj cilj i slobodu da taj cilj izabereš. Igra je za to neprikosnoveno polje sve do kraja osnovne škole. Kroz igru, usmerenu i kreativno osmišljenu, u grupi koja će se formirati na osnovu ličnog odabira, deca bi više naučila nego na časovima gde se o svemu teorijski razmatra. Odrasli tu treba da budu samo moderatori, obala koja ne dozvoljava vodi da se odlije, već je usmerava do postavljenog cilja. Imaju deca za to i dovoljno znanja, i dovoljno hrabrosti, i dovoljno umeća. Treba im verovati i ne kvariti, ne mešati se ako nešto nije baš po našoj volji jer se u krajnjoj instanci sve poravnja. Deca imaju prirodni osećaj za ravnotežu.
Ono što se danas u našim školama zove slobodna nastavna aktivnost, sve je samo ne slobodna. Provodi se u učionici, u klupama, sa upitnim zalaganjem nastavnika i još upitnijim programima. Zašto to ne bi bili časovi za konceptualnu igru? Jednako je sa nastavom građanskog vaspitanja. Zašto se na tim časovima, kroz simulaciju i igru na određenu temu ne bi problematizovale situacije iz realnog života?
Nastava u prirodi za mlađe razrede i ekskurzije za starije ne moraju biti putovanja na određene destinacije uz razmatranje hotela i hrane, rekreatore i vodiče. Boravak u prirodi, kamp, novo iskustvo, istraživanje, više bi interesovale decu od Kopaonika i Vrnjačke Banje.
Isto tako, u vanškolskom okruženju, sve je manje mesta za slobodnu dečiju igru. Urbanistički haos po gradovima i alavost investitora napravili su od naselja spavaonice. Stanari brane parkove, bore se za naselja koja imaju lik čoveka. Sve je više nasilnika. Sve to drži decu u kući ili pod budnim okom roditelja. Šteta je obostrana. Niti dete ima društvo kome će potrčati, niti roditelj ima vremena da sedi na klupi u parku dok ga u kući čeka bezbroj obaveza.
Borba za više stambenih kvadrata, pretvaranje svakog društvenog interesa iz humanosti u monetu, nemanje osećaja da je svako dete naše dete, nedostatak prave policijske zaštite na ulicama, oduzima detinjstvu ono najdragocenije – slobodu.
Dešavanja iz mog sokaka pokazuju kako deca znaju šta im treba i umeju to da ostvare. Na nama odraslima je hoćemo li to videti, hoćemo li im dati mogućnost da rastu zdravo ili ćemo se iskupljivati skupim igračkama i lomiti šake u nemoći, optužujući i telefone i sav svet za propast u koji generacije srljaju. Hoćemo li im priuštiti slobodu ili ćemo ih naučiti da budu robovi sistema za koji mislimo da je večan i nepromenljiv. Sve zavisi od nas.