Knjučno je pitanje da li ministar svoj resor smatra ključnim i da li može odbraniti svoje mišljenje, pod uslovom da ga ima, pred premijerom da prosveta i nauka zaslužuju prioritetan tretman.
Vlada Aleksandra Vučića traje formalno godinu dana, ali u stvari ona postoji oko tri godine, pošto je Aleksandar Vučić i kao prvi potpredsednik vlade (PPV), obrazovane 2012, bio znatno moćniji od tadašnjeg predsednika vlade, odnosno sadašnjeg prvog potpredsednika vlade Ivice Dačića (njemu se ono ponosito PPV uopšte ne prišiva, čudnih li novinara).
U tom smislu nema nikakve razlike između Žarka Obradovića (ko se još seća Tomislava Jovanovića, koji je ministrovao između Obradovića i Verbića?), ministra prosvete u vladi PPV-a Aleksandra Vučića, i Srđana Verbića, ministra prosvete u vladi predsednika vlade Aleksandra Vučića.
Oni se za svoj posao ni pitali nisu; njima je „prosveta“ poslednja rupa na svirali, baš kao što je i Ivanu Tasovcu ta čudna reč „kultura“ (najbolje je obe ove reči stavljati pod znake navoda sve dotle dok dotične ministre ni ne zanima na šta se odnose). Reč je o tipu ličnosti koji uživa da se zove ministrom; a šta će ministar uraditi, to je već pitanje koje niko nipošto ne treba postavljati, jer odgovor neće ni dobiti, pa će se bez potrebe razočarati.
Otuda je smešno govoriti o pravcu reformi ili najvećem uspehu nakon tri ili godine dana trajanja vlade, jer niti ima ikakvoga pravca niti ima ikakvoga uspeha; osim, naravno, ako ministar Verbić i vlada Srbije ne smatraju svojim uspehom činjenicu da nastavnicima srednjih i osnovnih škola, darujući im prosjački štap, sistematski urušavaju i ono malo standarda i ugleda što dosad uživahu.
No, valja postaviti neka pitanja, bila ona i retorskog karaktera. Primerice, zašto se neko prihvata obavljanja ministarske dužnosti, ako zna da će u datom resoru samo suze liti (krv i znoj ovde ne spadaju)? Ključno je pitanje da li ministar svoj resor smatra ključnim i da li može odbraniti svoje mišljenje, pod uslovom da ga ima, pred premijerom da prosveta i nauka zaslužuju prioritetan tretman.
Čovek se može opkladiti da ministar Verbić (Žarka Obradovića i Tomislava Jovanovića možemo ovom prilikom poštedeti, ali veći deo onoga što je ovde rečeno o Srđanu Verbiću mutatis mutandis važi i za njih) sopstveni resor smatra ključnim, ali da uopšte nije tražio da se poveća najniži procenat izdvajanja iz BDP-a za nauku u Evropi.
Može biti da ministar Verbić sebe smatra genijalnim, pa misli da će i sa ovim procentom BDP-a uspeti da valjano podmiri potrebe sirote nauke i sirotih naučnika u sirotoj Srbiji, ali dosadašnje ministrovo delanje ne uliva ni najmanji optimizam.
Kada je prosveta u pitanju, štrajk nastavnika osnovnih i srednjih škola počeo je u novembru 2014. godine, a u jednom broju škola traje i dan-danas. Nastavnici su dobijali redovno plate do 19. februara 2015, kada je vlada odlučila da dodatno smanji već, njenim prethodnim odlukama, za deset procenata umanjene plate onima koji se usled tog smanjenja i nalaze u štrajku. (više…)