Мислим да су просветни радници (а и остатак нације) довољно кажњени што им се говори да је посао привилегија, а не обавеза и право сваког појединца. Свако од њих улаже огромне напоре да савлада свакодневне проблеме измирења обавеза, константне борбе да води врло скроман, али колико-толико нормалан живот у тотално извитопереној земљи, васпитно запуштеној у сваком могућем погледу, у одсуству елементарне културе у међуљудским односима и апсолутно уништеном вредносном систему.
Просвету би требало да оставе на миру, јер је сјајна у каквој средини функционише. То што су родитељи незадовољни, што нападају просвету, показатељ је да они не знају или не смеју на права врата да покуцају. Родитељи се углавном налазе у једној од две крајности – или се не баве децом уопште, или им поред редовних обавеза намећу још неколико додатних (спорт, стране језике, приватне часове…).
Просвета ради преко својих могућности, у условима рада које сами морају да стварају, добијајући зараду којом не могу да покрију трошкове, а није мали број оних који и оно што практично немају (мислим на новац) улажу да би деци побољшали услове учења. Родитељи су незадовољни јер су нереални, а јасна је граница дела који је до наставника (преношење знања), и учења (што је до ученика). Наставник може да им организује наставу, да их упути у технике учења, али они су ти који морају да стичу знање, не успут и скрштених руку, већ како је предвиђено и како су ученици чинили генерацијама уназад. Нове технологије могу да помогну у томе, али нису свемогуће (напротив, врло су лимитиране), могу мотивацију ученика да подигну на виши ниво, али исто тако могу да их удаље од класичног приступа у учењу (што је погубно). Учење је деликатан процес, захтева значајан степен самодисциплине и организације (многа деца, вероватно, имају и у том смислу ограничене услове, не својом кривицом).
Занимљиво би било покренути у школама, где постоје услови за то, часове који ће бити искључиво посвећени учењу усвајања градива. Деца би стекла навику да ефикасније користе време и схватила да уз 2 сата свакодневног учења могу да постигну сјајне резултате. Родитељи би били мирнији, а лоптица оптужби би била пребачена на праву страну.
Неговањем радне дисциплине многи проблеми би били решени…
Катарина Михајловић-Илић, коментар на текст Не постоји летњи растуст случајно