Mislim da su prosvetni radnici (a i ostatak nacije) dovoljno kažnjeni što im se govori da je posao privilegija, a ne obaveza i pravo svakog pojedinca. Svako od njih ulaže ogromne napore da savlada svakodnevne probleme izmirenja obaveza, konstantne borbe da vodi vrlo skroman, ali koliko-toliko normalan život u totalno izvitoperenoj zemlji, vaspitno zapuštenoj u svakom mogućem pogledu, u odsustvu elementarne kulture u međuljudskim odnosima i apsolutno uništenom vrednosnom sistemu.
Prosvetu bi trebalo da ostave na miru, jer je sjajna u kakvoj sredini funkcioniše. To što su roditelji nezadovoljni, što napadaju prosvetu, pokazatelj je da oni ne znaju ili ne smeju na prava vrata da pokucaju. Roditelji se uglavnom nalaze u jednoj od dve krajnosti – ili se ne bave decom uopšte, ili im pored redovnih obaveza nameću još nekoliko dodatnih (sport, strane jezike, privatne časove…).
Prosveta radi preko svojih mogućnosti, u uslovima rada koje sami moraju da stvaraju, dobijajući zaradu kojom ne mogu da pokriju troškove, a nije mali broj onih koji i ono što praktično nemaju (mislim na novac) ulažu da bi deci poboljšali uslove učenja. Roditelji su nezadovoljni jer su nerealni, a jasna je granica dela koji je do nastavnika (prenošenje znanja), i učenja (što je do učenika). Nastavnik može da im organizuje nastavu, da ih uputi u tehnike učenja, ali oni su ti koji moraju da stiču znanje, ne usput i skrštenih ruku, već kako je predviđeno i kako su učenici činili generacijama unazad. Nove tehnologije mogu da pomognu u tome, ali nisu svemoguće (naprotiv, vrlo su limitirane), mogu motivaciju učenika da podignu na viši nivo, ali isto tako mogu da ih udalje od klasičnog pristupa u učenju (što je pogubno). Učenje je delikatan proces, zahteva značajan stepen samodiscipline i organizacije (mnoga deca, verovatno, imaju i u tom smislu ograničene uslove, ne svojom krivicom).
Zanimljivo bi bilo pokrenuti u školama, gde postoje uslovi za to, časove koji će biti isključivo posvećeni učenju usvajanja gradiva. Deca bi stekla naviku da efikasnije koriste vreme i shvatila da uz 2 sata svakodnevnog učenja mogu da postignu sjajne rezultate. Roditelji bi bili mirniji, a loptica optužbi bi bila prebačena na pravu stranu.
Negovanjem radne discipline mnogi problemi bi bili rešeni…
Katarina Mihajlović-Ilić, komentar na tekst Ne postoji letnji rastust slučajno