U procesu uspešnog prilagođavanja deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibilnosti i volje roditelja za ovaj korak. Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali.da se u njima zanemeruje nešto što smo mi, vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja. Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno.
Dan kada treba da se odvoje od svog mališana i da ga puste u život, veoma je važan za roditelje. Deca ga se kasnije skoro i ne sećaju, naročito ona deca koja su u najranijem uzrastu stupila u kolektiv. S druge strane, za roditelje je to dan pred koji počinju preispitivanja i odugovlačenja („Moramo li, hajde da ga pustimo do proleća… ili, dok mu prođe rođendan“), sve vreme pokušavajući da nađu rešenje za situaciju Moram da se vratim na posao, želim to, ali kako ćemo da brinemo o detetu?!
Suštinski, u procesu uspešne adaptacije deteta na kolektiv, ključnu ulogu igra stepen fleksibilnosti i volje roditelja za ovaj korak. Ukoliko se roditelj koleba, ima „plan B“ u vidu bake, deke, dadilje, ukoliko su kod roditelja izraženi strah, nepoverenje i panika, dete će to primetiti i to će se loše odraziti na uspešnost prilagođavanja i socijalizacije.
Dosadašnje iskustvo u radu sa decom pokazalo je da su lekcije iz udžbenika na temu adaptacije veoma korisne, ali da se u njima zanemaruje nešto što smo mi vaspitači, kao aktivni učesnici u tom procesu uočili, a to je da je uvek lakša adaptacija deteta nego roditelja.
Prvi i ključni korak je da sami sa sobom donesete odluku da je vreme za obdanište. Tom prilikom, stavite na papir sve ono pozitivno što će taj preokret doneti vama i vašoj porodici (olakšana materijalna situacija, zadovoljstvo napredovanjem u karijeri) i sa druge strane negativno (eventualna loša reakcija deteta na kolektiv) i videćete da li je pravi trenutak za odvajanje.
Najčešća pitanja roditelja u toku adaptacije:
Koliko dugo traje prilagođavanje?
Kako će ono bez mene?
Šta smemo da ponesemo od kuće?
Može li dete da dovodi/odvodi neko drugi?
Možemo li mi prisustvovati prilagođavanju?
Šta vi radite ako oni plaču?
Koliko vremena danas može da ostane?
Da li sme da koristi svoju dudu, flašicu?
Šta da radim ako dete sutra ne želi da dođe, ako puno plače?
Smem li ja da virim odnekud?
Kada će moći da ostaje po ceo dan?
Proces privikavanja na kolektiv je nešto što je vremenski nemoguće predvideti. Kod svakog deteta je on individualan, pa tako i dužina adaptabilnog perioda varira od deteta do deteta. Ono što se pokazalo u praksi, to je da se deca uglavnom priviknu na kolektiv posle dve nedelje kontinuiranog dolaska.
Naša preporuka je da se proces privikavanja deteta i roditelja uvodi postepeno. Ovo podrazumeva da prvi dan, roditelj bude 10-ak minuta sa detetom u novom kolektivu. To je dovoljno vremena da dete „snimi” prostor i odu kući uz dogovor da će sutra opet doći. Sledećeg dana dete ostaje bez roditelja maksimalno 20 minuta i to tako što se pozdravi sa roditeljima, oni mu kažu da idu na kratko do prodavnice, da kupe nešto što dete voli (npr. slatkiš) i odu bez obzira na reakciju deteta (plač, dozivanje…). Veoma je važno da dođu nakon isteka dogovorenog vremena i donesu to što su obećali da će kupiti jer dete tako stiče osećaj poverenja i sigurnosti u roditelje da će se oni uvek vratiti po njega. Nakon toga svaki sledeći dan se dužina boravka deteta produžava u zavisnosti od toga kako dete reaguje. Naravno, ukoliko bi dete burno reagovalo, roditelj bi bio pozvan da u najkraćem roku dođe.
Često roditelji pitaju da li mogu da budu prisutni dok se dete adaptira. Naš odgovor je: „Što kraće, samo onoliko koliko je neophodno – pri dolasku i odlasku“. Ukoliko roditelj zajedno sa detetom bude u grupi dok se ono adaptira, ono je sve vreme upućeno na njega (dodaje mu igračke, vuče ga za ruku od kutka do kutka u sobi), čime potpuno zanemaruje drugare koji su oko njega, a to je suprotno od onoga što adaptacijom pokušavamo da postignemo – socijalizacija deteta unutar kolektiva. Takođe, ako je roditelj duže ostao u prostoru gde deca borave, dete će se navići da je on tu, vezaće ga za taj prostor i svaki naredni dan će patiti jer će očekivati da su mama i tata „baš tu gde su već bili i igrali se sa mnom“. Ono što je takođe značajno, već dolazeća, adaptirana deca bi u tom slučaju tražila i bila tužna što njihovi roditelji nisu zajedno sa njima.
Kako će proces prilagođavanja izgledati u mnogome zavisi i od uzrasta deteta i od toga da li je već bilo u kolektivu. Mlađa deca, po pravilu, burno reaguju, jako plaču prilikom odvajanja od roditelja, što je i očekivano, jer je to znak da dete reaguje na pravi način na odvajanje i da dolazi iz porodice gde vladaju dobri odnosi (naravno da dete više voli da bude sa mamom i tatom kod kuće, nego u vrtiću). Takva burna reakcija je, po pravilu, kratkotrajna – dete plače jedan minut, a onda, čim mu nešto ili neko skrene pažnju, prestaje i uključuje se u igru. Naravno, ono se s vremena na vreme seti, opet zaplače ali je to sve kratkotrajno i može mu se skrenuti pažnja na nešto drugo. Važno je da se dete navikne na prostor, na drugu decu, na vaspitače, a kako vreme odmiče, ono će se postepeno uključivati u sve elemente režima dana.
Dipl. vaspitač
Katarina Jovanović-Luković
Direktor u privatnom vrtiću
„Mala fabrika mašte“