Odgovorno tvrdim da je svaka vrsta igre loptom ili misaone igre bolja od bilo koje video-igrice. Čak i od onih strateških za koje mnogi veruju da su za decu dobre.
Ja sam apsolutno protiv toga da deca igraju video-igre jer one ne donose ništa dobro. Pa čak ni te strategije.
Prvo imamo suve oči. Dete je prinuđeno da širom otvorenih očiju posmatra ekran i da pritom ne uključuje nešto što se u psihologiji zove pasivna pažnja. Mi imamo aktivnu i pasivnu pažnju. Vi, recimo, u razgovoru aktivno slušate sagovornika, ali s vremena na vreme uključite i čulo sluha i time se održavate u realnosti. A kod tih igrica je softver tako koncipiran da je moguće da se pojavljuje iznenađenje u svakom delu ekrana, pa dete mora širom otvorenih očiju da kontroliše 17 inča prostora. To znači da, za to vreme, ne uključujući pasivnu pažnju, dete ne odmara, ne obnavlja mozak, već troši ogromnu količinu mentalne energije.
E sad, dajem izazov i deci: probajte da posle sat vremena igrajući ovakvu igru, uzmete jednu stranicu iz neke knjige da je naučite. Videćete da vam treba duplo više vremena nego inače.
Šta to znači?
To znači da prisilna koncentracija na određeni sadržaj pojačava potrošnju mentalne energije, izaziva umor i trošenje onih supstanci koje su odgovorne za stvaranje zapisa u mozgu, tj. pamćenja. Deca koja mnogo igraju video-igre, moram da kažem, zaglupljuju. A ono što roditelji moraju da znaju jeste i to da, igrajući ove igre, čovek sebe drži u jednom prisilnom stanju kontinuiranog i dobrovoljnog stresa. Naime, u realnom životu, kad se pojavi opasnost, naša svest uključuje koru nadbubrega koja luči hormon stresa koji odlazeći u krv pripremaju organizam za odbranu, za borbu ili za bekstvo. To je neprirodno stanje kada se mobiliše ogromna količina energije, a kada ona prođe, nivo adrenalina spadne i čovek postaje opušten da može da funkcioniše.
Stanje stresa je i prijatelj i neprijatelj. Prijatelj je jer nas upozorava na opasnost, a neprijatelj ukoliko traje i ponavlja se često. Onda se troše resursi za adaptaciju, a posledica toga je pad raspoloženja i mogući put u depresiju. Jer čovek sebe drži u stanju dobrovoljnog, kontinuiranog stresa, gde potroši sve te resurse za adaptaciju i zbog toga gubi radost i spontanost, reaguje burno čak i bez povoda i zbog malih stvari. Zato ćete videti te igrače video-igara koji udaraju tastature, besne, viču na roditelje što su im ušli u sobu i prekinuli ih.
Moj savet je decu što dalje od ekrana. Kupite im rolere, bicikle, vodite ih na livadu. Izbegnite ovu civilizacijsku zamku.
Govori: Dr Vlajko Panović