Nevena Lovrinčević: Umesto što razmišljate o tome koliki je IQ deteta, uradite sledeće

avgust 19, 2019

Roditeljstvo je misija. Put prepun dilema, nesigurnosti, prepreka, uspona i padova, a sve s jednim ciljem – da odgajite dobre, sigurne, srećne i uspešne mlade ljude. Zvuči baš jednostavno, ali nije. Na tu temu napisane su hiljade, ma desetine hiljada knjiga, pa opet možemo da kažemo da ne postoji ta knjiga koja vas može potpuno pripremiti na ono što vas čeka. Ali knjige o roditeljstvu su tu da vam pomognu da nešto u vezi s tim bolje razumete, da shvatite šta od deteta možete, a šta ne možete da očekujete i, što je najvažnije, da vam pokažu da je sve ono kroz šta prolazite kao mlad roditelj normalan deo tog puta na kojem rastete i vi i vaše dete.

Takve knjige, kao podršku roditeljima na njihovom putu, piše i Nevena Lovrinčević. Diplomirala je na Odseku za kliničku psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tokom dvadeset pet godina kliničke prakse radila je s decom i mladima baveći se prvenstveno psihodijagnostikom, poremećajima spavanja i prevencijom emocionalnih poremećaja i poremećaja ponašanja.

Foto: Miloš Lužanin

Autorka je i voditeljka više akreditovanih seminara namenjenih vaspitačima, nastavnicima, psiholozima i pedagozima. Cilj tih seminara jesu razvoj i jačanje socijalnih i emocionalnih kompetencija onih što neposredno rade s decom, i to u pravcu efikasnijeg pedagoškog pristupa, pristupa koji doprinosi uravnoteženijem, zdravijem i srećnijem razvoju dece.

Njene knjige, koje je objavio „Kreativni centar“, prevedene su na nekoliko jezika: kineski, hrvatski, indonežanski, španski, ukrajinski, ruski i makedonski.

Nevena, svakog meseca držite radionice za roditelje u Klubu knjižari „Kreativni centar“. Šta roditelje danas najviše brine i koji su problemi savremenog roditelja?

Ne bih rekla možda da ih najviše brine, već da ih najviše interesuje: kako da podstaknu dobar razvoj emocionalnih i socijalnih kapaciteta svojih mališana, kako da podstaknu razvoj samopouzdanja, kako da rešavaju neke problemske situacije prilikom discilinovanja, odnosno postavljanja granica detetu i sl. Roditelji žele da se upoznaju s različitim vaspitnim stilovima i da saznaju kako svaki od njih utiče na razvoj deteta, da saznaju nešto više o tehnikama disciplinovanja, upoznaju se s tim kako da podstaknu razvoj radnih navika deteta i sl. Veoma često roditelji dolaze na radionice svakog meseca, bez obzira na samu temu, jer razgovor uvek prilagođavam onome što ih zanima. A ne dolaze samo roditelji, nekoliko puta su nam dolazile i tetke i bake.

Da li je lakše biti roditelj danas ili je to bilo lakše pre 30 godina? Može li se porediti?

Teško pitanje … i teško poređenje. Roditelji koji su pre 30 godina prali i peglali platnene pelene, imali izbor od dva tipa kolica za bebe, decu vozili češće tramvajem nego automobilom (koji nije imao klimu), dečji bicikl kupovali na 10 rata … verovatno se ne bi složili s tim da im je bilo lakše. Ali s druge strane, današnji roditelji su često veoma zauzeti, okupirani poslom, nesigurni, imaju potrebu da budu najbolji roditelji (jer se boje da će posledice njihovih grešaka po dete biti vrlo štetne), nesigurni su u sopstveni autoritet, a društvene mreže su im dodatni pritisak jer podstiču poređenja i nerealne zahteve. Tako da mogu reći – svako vreme ima svoje svetle i ne baš svetle momente. Ali mislim da u kom god vremenu da odgajamo dete, ako radimo najbolje što možemo, prihvatimo da ponekad pogrešimo i negujemo bliskost s detetom – bićemo dovoljno dobri roditelji. Više od toga ni nama, ni našem detetu i ne treba. 

U svojoj knjizi „Naučite dete da spava” predlažete jednu tehniku navikavanja dece da samostalno zaspe. Ipak, logično je da dete želi da bude uz roditelja, posebno se to odnosi na mlađu decu. Da li je za dete koje želi da spava uz roditelja bolje da mu to dozvolimo, pod uslovom da roditeljima to ne predstavlja problem, ili ih ipak od ranijih dana treba navikavati da samostalno spavaju?

Smatram da ako postoji rešenje s kojim su i dete i roditelji zadovoljni – odlično! Zašto bi bilo šta menjali? Neka spavaju zajedno ako im to odgovara, naravno. Metoda koju pominjete namenjena je roditeljima koji nisu zadovoljni navikama spavanja svog deteta, koji su iscrpljeni, umorni, neispavani i nervozni zbog tog nespavanja. Ova metoda je veoma efikasna, a za dete ni u kom smislu nije štetan način da usvoji naviku spavanja u svom krevetiću, bez uspavljivanja. Dakle, ova tehnika, čije sprovođenje zna da bude zahtevno (ali ipak često manje zahtevno nego što se roditelji pribojavaju) ima za cilj da roditeljima koji žele da spavaju bolje to i omogući. Ti roditelji osećaju da im je to potrebno i da bi im omogućilo da budu zadovoljniji, odmorniji i bolji roditelji. Njima je namenjena primena te tehnike.

Knjiga „Ko je gazda u vašoj kući” govori o roditeljskom autoritetu i tome kako ga ponovo uspostaviti. Gde je granica između gušenja detetovih sloboda i ličnosti i zdravog autoriteta? Koje su to odluke koje dete od tri, četiri ili pet godina može i treba da donosi samo?

Okupiranost izrazom „detetove slobode“ i eventualnim gušenjem tih sloboda mogu da dovedu do prilične zbunjenosti kod roditelja i da ih uvedu u probleme. U radu s roditeljima susretala sam se s prilično neverovatnim situacijama: da roditelj smatra primerenim da dete predškolskog uzrasta odlučuje o tome gde će porodica provesti odmor, da li će osoba koja ga čuva nastaviti da ga čuva ili ne i slično.

Naravno da odluke ove vrste nemaju nikakve veze s detetovim slobodama. One samo govore o potpunoj zbunjenosti roditelja u odnosu na pitanje autoriteta. Izbori koji se stavljaju pred dete uzrasta od 3 do 5 godina poput: „Šta ćeš da jedeš?“ i „Šta ćeš da obučeš?“ nisu tako upadljivi, ali vode iscrpljivanju roditelja, jer se suočavaju s tim da dete bira jedno, pa drugo, pa treće, pa onda neće ništa od toga. I tako ukrug. Takve situacije roditelje na duže staze značajno umaraju i čine zbunjenim i nesigurnim. Za dete tog uzrasta sasvim je adekvatan izbor: „Da li za večeru hoćeš prženice ili sutlijaš?“ ili „Hoćeš li da obučeš crvenu ili plavu haljinu?“ 

Roditelji su danas razapeti između dve potpuno suprotstavljene teze. Prva je – pustite decu da se igraju i budu deca, a druga – rani razvoj je veoma važan, šta uradite do pete godine, uradili ste. Gde je tu zapravo istina i koliko dodatnih aktivnosti i stimulacije je potrebno i dovoljno predškolcu, a koliko mlađem školarcu?

Kao da roditelji nemaju dovoljno novih pritisaka, evo ga i novi: „Šta uradite do pete godine, uradili ste!“ Interesantno je to što se svakih nekoliko godina pojavi neki trend u vaspitanju, kojem je podtekst po pravilu: „Ako to i to uradite (ili ne uradite) vaše dete će imati ogromne posledice (a vi osećaj krivice do kraja života)“. U odnosu na stimulaciju predškolca i mlađeg školarca, evo mog predloga za jedno popodne – umesto da dete vodite na karate, pa na engleski, pa na plivanje, nervirate se oko mesta za parking, pregledate društvene mreže dok čekate da mališan završi, ljutite se jer nije dobro osušio kosu posle plivanja, pitate se koliko to što radite uopšte ima efekta, razmišljate o tome da li je IQ deteta 103 ili 123, predlažem vam sledeće: neka dete izađe napolje da se igra s vršnjacima. Najverovatnije će to biti igre poput žandara i lopova, žmurke ili partija klikera. Moguće je i da će zajedno za lokalnog psa lutalicu od kartonskih kutija praviti kućicu (vi dajte svoj doprinos u vidu ostataka od ručka da imaju čime kucu da nahrane). Ako ste raspoloženi, pridružite se detetu i drugarima u partiji fudbala (makar kao golman), a ostatak vremena možete provesti tako što ćete popiti šolju kafe, napraviti palačinke ili pročitati novine. Posle večere, uz činiju kokica, popričajte o tome kako ste proveli dan. Pred spavanje pročitajte detetu slikovnicu. Ušuškajte ga i poljubite pred spavanje. Eto, to je moj predlog.

Kada bismo poredili ovakva dva popodneva, da su efekti merljivi (a nisu), mogla bih da se kladim da bi pristup koji predlažem imao efikasniji učinak na kognitivni, emocionalni i socijalni razvoj deteta. Najbolji su podsticaj, po mom mišljenju, pored učešća u sportskim i drugim dodatnim aktivnostima (za koje je dete zainteresovano) i igra s vršnjacima, bliskost s roditeljima i porodicom.

Polazak u školu je važan događaj za celu porodicu. Koji biste savet dali roditeljima budućih prvaka? Kako da najbolje pripreme dete i kakav stav da zauzmu? 

Mislim da je važno da roditelji polazak u školu predstave detetu kao jednu novu fazu u životu, kao period kada će imati nova iskustva, upoznati nove drugare, ali i kada će imati i nove obaveze. Kao što nije dobro dete plašiti time da posle polaska u školu neće više moći da se igra jer će imati puno obaveza, nije dobro ni davati nerealnu sliku o školi gde će upoznati drugare, igrati se s njima i gde će mu biti lepo. Jer niti će mu verovatno baš sva deca koju upozna biti dobri drugari, niti će mu u školi uvek biti lepo. Eventualne strepnje deteta treba ublažiti time što ćete mu reći kako će kod onoga što mu bude teško uvek moći će da se osloni na učiteljicu i na vas i da ćete mu pomoći da postepeno preuzima svoje obaveze. Detetu treba dati što realističniju sliku o onome što ga čeka i iskreno odgovoriti na sva pitanja koja ima. 

Kada je reč o dodatnim aktivnostima, recimo o sportu, dešava se da ih deca odbijaju, a roditelji i dalje insistiraju na njima. Ima li situacija kada je to opravdano? Da li roditelj treba da prihvati detetovu volju ili da istraje?

Veoma je važno to da li je dete samo izabralo aktivnost. Ako je to bila isključivo želja roditelja, onda ne smatram da je dete primereno nagovarati i vršiti pritiske da se tom aktivnošću bavi. Konačno, to su aktivnosti kojima se dete bavi u slobodno vreme i red je da ih samo i izabere. Međutim, ako je dete samo izabralo aktivnost, i ako je to nešto što ga zanima ali želi da odustane čim naiđe na neprijatnost, mislim da roditelj treba da bude uporan i da ukaže detetu da se ponekad u životu suočavamo i sa neprijatnostima i teškim trenucima, ali ako istraje i prevaziđe taj težak period, kasnije će verovatno mnogo više uživati u toj aktivnosti.

Ovde je važno pomoći detetu da uvidi da napori i neprijatnosti nisu razlog da se odustaje, već da se postepeno uči njihovom savladavanju. Time se odlično podstiče i samopouzdanje: ne sklanjanjem od problema i povlačenjem, već njihovim rešavanjem koje podrazumeva povremeni osećaj nelagodnosti. Spremnost da se u sadašnjem trenutku istrpi neprijatnost radi postizanja dugoročnijeg cilja biće od suštinske važnosti za dete tokom sazrevanja, pa i kasnije tokom života: školovanja, na poslu i u pristupu rešavanju različitih problemskih situacija. 

Moderno roditeljstvo poistovećuje se sa prezaštićivanjem dece. Gde je granica između povezujućeg roditeljstva i onoga što nazivamo permisivno roditeljstvo? Da li je moderno roditeljstvo nužno nešto loše?

Moderno roditeljstvo naravno nije loše i ako je usmereno na bliskost s detetom, ali uz prihvatanje sopstvenog autoriteta, pa napravimo spoj ljubavi, bliskosti i adekvatnog postavljanja granica detetu, našli smo pravu formulu. Ukoliko roditelji prema detetu imaju previše zaštitnički pristup ili vaspitni stil popuštanja, detetu otežavamo sazrevanje, odnosno podstičemo nezrelost, narcizam, slab razvoj socijalnih veština i slabo samopouzdanje. U odnosu na permisivnost, osnovno je da uvidimo da manjak postavljanja granica detetu vodi ka problemima. Detetu su granice potrebne za dobar razvoj i one se naravno postavljaju na nenasilan i uzrastu adekvatan način. Ali su potrebne. Nedostatak granica kod permisivnog vaspitnog stila vodi problemima.

Najčešći savet koji mlade mame dobijaju od prijatelja, drugih roditelja, pa i lekara je – pratite svoj instinkt. Da li je to uvek tako? Da li je instinkt baš nepogrešiv i dovoljan kada je reč o podizanju dece?

Zavisi od instinkta. Neko može imati instinkt da postupi neadekvatno, udari dete, da bebi od dva meseca da čvrstu hranu i sl. Takav instinkt ne treba slušati, naravno. Mislim da je dobro informisati se, potražiti podršku i savet bliskih osoba, poslušati savete pedijatra ili psihologa ako mislimo da nam koriste. Ali onda doneti odluku za koju mi verujemo da je za nas i naše dete najbolja. Ne treba se suviše plašiti grešaka, jer ćemo ih praviti sigurno, tu nema dileme. I to je normalno. Roditelj je taj koji ipak najbolje poznaje svoje dete. On je najveći stručnjak za svog mališana. I kada skupi informacije za koje misli da su mu potrebne, treba da odluči ono što misli da je za dete najbolje.

Intervju vodila A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama