„Osamostaljivanje dece je važan proces za ceo život, a počinje od ranog detinjstva. Ali, ako dete prođe taj proces s roditeljima ili s nekim ko ga čuva, lakše će se sutra snalaziti i kad krene u školu i kad mora nešto sam da uradi, gde neće biti mame i tate.“ – objašnjava Ranko Rajović u emisiji Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem na Link Televiziji.
Pročitajte i: Kako motivisati dete da samostalno piše domaće zadatke?
A kako i kad osamostaljivanje počinje?
Rajović kaže da ti neki prvi koraci u osamostaljivanju počinju već u vrtiću, kada dete mora samo da se obuče, da se spremi za spavanje, da sam o sebi brine.
„To je nekad bilo potpuno normalno. Jer, roditelji su imali i po sedmoro ili osmoro dece. Ko će sve njih da oblači, kupa, sprema za spavanje? Oni su to morali da rade sami. Danas imamo jedno dete koje je, praktično, kao neki kućni ljubimac. Spremimo, obučemo najlepše košulje, pantalone, zatežemo da sve bude idealno i idemo u vrtić. I dete to vidi. To tako ne treba. Date im stvari i kažete ‘Evo ti ovde, spremi se.’ Od najranijih dana vrtića.“ – kaže Ranko Rajović, osnivač NTC programa.
Roditelji dobro znaju da većina dece ne voli baš ujutru da ide u vrtić i da odugovlače taj momenat polaska od kuće.
„Roditelji taman da krenu, a dete se seti da hoće druge čarape. Ili se pokvasio, pa mu je mokra majica, mora da se presvuče. A šta dete zapravo radi? Ono pomera odlazak u vrtić jer želi da još malo bude kod kuće. To roditelji koji imaju malu decu znaju jer većina to radi. Zato se uveče sprema šta će dete da obuče, da obuje, da ponese. Nema tu sad ujutru šta ćeš, pa on onda neće ništa. Neka dete i bira, ali uveče, ne ujutru. Ujutru mora imati dovoljno vremena da se obuče, da opere zube, pa i da na polasku veže pertle da ne žuri. Jer zadatak deteta je da nauči da veže pertle pre škole.“ – tvrdi Rajović.
Šta sve dete treba samostalno da radi do polaska u školu?
Kad dete treba da krene u školu, odjednom se pojavi niz problema koje treba rešiti. Jedno od tih pitanja koje roditelji sebi postavljaju je i odlazak u školu i to da li dete treba da ide samo.
Pročitajte i: 12 fenomenalnih aktivnosti za decu – u kući
„Moramo da ga pustimo što pre da ide samo. Naravno da svaki roditelj ima strah. Evo moj primer. Ja sam sa svojim sinom nekoliko dana pre nego što je krenuo u prvi razred svakog dana po nekoliko puta išao do škole i nazad. On do škole mora da pređe tri velike raskrsnice i još dva mala pešačka prelaza. Prvi dan smo išli zajedno, a drugi dan je on išao korak ispred mene i da mi govori šta radi – sad ću ovde da stanem, čekamo zeleno svetlo. Ja idem iza njega, na korak. To mu se jako dopalo, pa smo tog dana pet puta išli do škole i nazad. Treći dan ga puštam da ide ispred mene nekoliko metara i vidim da sve lepo gleda, radi kako treba. A kad je počela škola, otišao sam još dva- tri puta s njim i onda je krenuo potpuno sam.“
Ranko Rajović kaže da zna da nije lako da pustite dete kad svi znamo da ima nesavesnih vozača. Zato bi u okolini svih škola trebalo da se postave kamere i da se za svako prekoračenje brzine odmah oduzima dozvola na dva-tri meseca. To se, kaže on, u svetu radi.
Najbolje je, tvrdi Rajović, da roditelji provere da li u zgradi ili u ulici ima još neko dete koje ide u isti razred, pa da mogu da se pre škole nađu i da idu zajedno i da se zajedno vrate.
„Ali je za dete to velika sreća. Zamislite vi dete od šest ili sedam godina koje samo odlazi u školu, kakvo je to samopouzdanje. A s druge strane imate decu koju roditelji voze do 10. ili 11. godine. Sećam se, radili smo istraživanje u Subotici. Grad na ravnom, svaka škola je najduže 10 minuta pešaka. Pre osam godina smo došli do podatka da oko 50% dece u četvrtom razredu roditelji svakog dana voze u školu i vraćaju. To je dete od 10 godina. Zašto ih voze? Da li žure? Da li imaju strah? Taj put do škole je razvoj deteta i zato govorim roditeljima – dete koje ide do škole, još ako ima grupo od 5, 6 druge dece, oni mogu usput da se igraju nekih svojih igara. NEkad je to bio lastiš, klikeri. Pustite ih jer to nije samo pešačenje od kuće do škole. To je jedan život koji traje tih pola sata. Mi ne možemo decu da držimo pod staklenim zvonom do 10. godine.“ – objasnio je Rajović.
A kad krenu u školu?
Kad je dete krenulo u školu, pogrešno je verovati da je škola tad njegova jedina obaveza. Ranko Rajović govori i o tome kakve obaveze bi kod kuće trebalo da ima jedan školarac, jer to više nije malo dete.
„To su sad učenici, a svaki učenik mora da ima obaveze kod kuće. Da li će da pravi salatu, da pomaže oko ručka, da popravi svoj bicikl. To je posao deteta, ne može da nema obaveze. A svaka obaveza je jedan korak ka osamostaljivanju. Da li će da mesi testo, da li da kruni kukuruz ako živi na selu ili da pričuva ovce, obaveze moraju da postoje. Mi smo nekad u školama imali domaćinstvo, toga sad, nažalost, više nema. Ali to su važne veštine i dete to treba da radi kod kuće.“ – rekao je Rajović.
On dodaje da je posao roditelja upravo da ne štede dete jer dete, kao deo zajednice, mora da radi i da doprinosi, a ne da sedi.
„Bio je u školi, vratio se, završio domaći i šta sad? Neka se igra, treba da se igra, ali da ima i obaveza. Ne mora to biti puno ali da zna da nešto od njega zavisi da li će biti urađeno.“
Kad bi dete moglo da prespava kod prijatelja?
„Nisam za to dok su mali, osim ako je neka baš bliska porodica, pa se poznaju, posećuju. Kad dođu u pubertet, oni to onda žele, ali onda moraju prvo roditelji da se upoznaju. Ne može dete da ide negde, a da roditelj ne zna gde i ko će biti tamo. Ako je to neko društvo koje se poznaje, zajedno idu na izlete, ekskurzije, onda se može dozvoliti. Ali i tad, pod nadzorom.“ – kaže Rajović dodajući da sad imamo apsurdnu situaciju gde roditelji izlaze iz stana kad detetu dolazi društvo da prespava.
„Zato je moj savet roditeljima, ako vaše dete odlazi negde da prespava, morate znati ko je to dete, ko su mu roditelji, a isto tako ako dete dolazi kod vas da prespava. Onda sam za. Ali čak ni tad, s tim ne treba preterivati.“ – zaključuje Ranko Rajović.
Ceo video možete pogledati ovde.