Specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka Ranko Rajović, govorio je za hrvatski portal Razgovori i tom prilikom se osvrnuo na problematiku dečjeg razvoja, činjenicu da škola ne ide u korak s vremenom i savetovao roditelje kako mogu pomoći svojoj deci da iskoriste pun potencijal.
Iza Vas je dugogodišnja bogata karijera. Koja su najzanimljivija saznanja o deci i mladima do kojih ste došli tokom svog rada, a koja o roditeljima?
Imam četvoro dece i sećam se prvog dana kada je svako od njih krenulo u školu. bili su jako srećni. To je veliki dan za dete. Ali, shvatio sam da deca vrlo rano razviju otpor prema školi, da ne vole školu, ne mogu da nauče neke lekcije.
Magistrirao sam neurofiziologiju i neuroendokrinologiju i počeo sam da izučavam mnogo novih, korisnih otkrića iz neurofiziologije, shvaćajući da nemaju nikakvu primenu u praksi. Tada sam počeo osmišljavam svoj program koji je nastajao u petnaestak godina. Puno sam učio o mozgu, radio s decom i posmatrao njihovo ponašanje. Oni trče po stanu kao muve bez glave, ne mogu da stanu. Traže pokret. Koristio sam neke trikove. Recimo, jednom kad sam došao kući s posla mrtav umoran, moja deca su se htela da idu u park. Odveo sam ih, ali sam hteo malo da sednem na klupu, da se odmorim, a oni su se hteli sa mnom da se igraju. Pristao sam, ali tek kad budu imali puls veći od 100. Objasnio sam im da mogu povećati puls tako što trče oko parka. Oni su mi dotrčavali s ispruženim ručicama da im merim puls i mislim da su pretrčali deset krugova pre nego što im je puls, kao, došao do 100. Kakva je to sreća bila! Nakon toga, oni su sami poželeli da idu kući. Bili su izmoreni, ali su me dva meseca molili da se igramo merenja pulsa u parku.
To je moj savet roditeljima. Budite kreativni, osmišljavajte igre u kojima deca trče, skaču, vrte se. Sprečavanjem deteta da se kreće i skače, blokiramo razvoj nekih važnih regija mozga.
Da li biste rekli da su roditelji danas lenji u odgoju nego što su bili ranije?
Ne mogu to da kažem jer vidim da oni puno čitaju i kupuju knjige. Tek što se dete rodilo, roditelji su kupili već nekoliko knjiga. Više bih koristio reči – „prevelika zaštićenost“.
Roditelji ne puštaju decu da se igraju jer ima pijanih vozača, ima nasilnika… Takođe, kada dete kaže da mu je dosadno, roditelji kupuju televizor za dečju sobu, video-igrice, tako da ono sedi u kući i razvija zavisnost o novim tehnologijama, umesto da skače i trči. Ako decu previše štitimo, ne dopuštamo im da misle i ne mogu razviti samopouzdanje. Ako uz to još radimo stvari umesto njih, činimo im medveđu uslugu, što ćemo tek videti 10 ili 20 godina kasnije.
Deca moraju da probaju sve što je njima novo. Isprljano dete je znak da se lepo naigralo. Deca moraju biti u kontaktu s bakterijama iz okruženja jer na taj način jačaju imunitet.
Problem novih generacija je što nemaju dubinu obrade informacija koje dobijaju. Oni mogu raditi dve, tri stvari, ali nemaju duboku pažnju i ne mogu čitati više od deset minuta.
Da li je odgoj deteta danas izazovniji nego što je bio pre i koji su možda najveći izazovi?
Izazovnije je i ozbiljnije. Nekad je u narodu postojala uzrečica – „Kakvi su roditelji, takvo će biti i dete“. Međutim, danas to nije tako jer se okruženje promenilo. Moj je prvi cilj edukacija roditelja jer ne znaju šta okruženje znači. Najveće promene su donele nove tehnologije.
I kada pogledamo da li je okruženje danas i pre 30 godina isto, vidimo da nije. Pa zašto onda imamo iste programe u vrtićima i školama? Ko će za to platiti cenu? Deca i celo društvo. Mi se moramo adaptirati. Oni koji se ne adaptiraju na okruženje, to je zakon evolucije, propadaju.
Kako se manifestuje problem „hiper-pažnje“?
Današnja deca ne mogu da uče kao mi. Većina roditelja može da čita dva sata neku knjigu bez problema, ali naša deca to ne mogu. Roditelji moraju deci početi da vraćaju tu duboku pažnju. Primera radi, odvojte vreme da dva puta nedeljno uveče igrate društvene igre. Tada zapravo mozak usporava. Ali, nemojte mu dati tešku igru da vi lako pobedite, nađite neku igru u kojoj ste ravnopravni. Zato je „Čoveče ne ljuti se“ dobra igra. Jer, ako im se ne vraća ta duboka pažnja, kako će onda učiti u srednjoj školi, a da ne govorim o fakultetu? Naime, događa se to da se u školama spuštaju kriterijumi, a pitanje je ko će nas sutra lečiti, voditi državu, ekonomiju? Mi moramo da shvatimo da je obrazovanje stub društva, uvek je i bilo. Ne možemo dopustiti da imamo generacije dece sa smanjenim sposobnostima. Mora se brže reagovati, sprovoditi reforme, a težište edukacije neka bude škola, ali spustiti ga malo na vrtić od četvrte godine. Ne onaj tip edukacije da oni uče, nego da ih učimo da misle, da trče, da se snalaze – i onda ćemo nešto uraditi. Ja se borim za to da menjamo metode učenja jer od učenja napamet nemamo ništa.
Kreirali ste NTC sistem učenja koji se sprovodi u čak dvadesetak zemalja Evrope. Možete li ga uporediti s tradicionalnim sistemom? Šta konkretno deca dobijaju ovim načinom učenja?
Počeo sam radeći kampove za darovitu decu. Tu su bili logički zadaci, dok nisam shvatio da im je to dosadno jer to imaju u školi. Razmišljao sam o tome da osmislim nešto malo drugačije. NTC se bazira na aktivaciji tih skrivenih potencijala mozga. Ako vidimo da neke inovativne metode aktiviraju ceo mozak, za razliku od klasičnih, pasivnih metoda učenja napamet, onda njih treba koristiti, ne samo u školi, već i u vrtiću. Ali, teško je i njih primenjivati ako dete ima oštećenja mozga o kojima smo govorili, a za koje su krivi roditelji. Moramo raditi svi zajedno – i roditelji i vrtići i škole – i tek ćemo onda nešto uraditi.
Kako vidite obrazovanje za dvadeset godina?
Prvo, budućnost obrazovanja moraće da se menja u metodologiji. Drugo, učenje napamet treba svesti na minimum. I treće, u škole će se morati uvesti jako puno kretanja. Jer, ako znamo da se mozak razvija u kretanju do 12. godine, i tu ne mislim samo na kretanje i hodanje, već i na finu motoriku, to znači da su predmeti poput muzičkog i fizičkog vaspitanja izuzetno važni. Važno je i likovno. Te predmete bi trebalo da imaju svaki dan.
Hoće li se onda i od učitelja očekivati da budu inovativniji, kreativniji?
Naravno, mogu oni biti kreativni, ali oni vole kada im se da metoda. Kada se njima da metoda 1, 2, 5 – oni rade.
Ne moramo prilagođavati učionicu – neka budu kreda i sunđer, videoprojektor ili pametna tabla. Ali oslonac mora biti učitelj. Ne može računar zameniti učitelja. Tvrdim da se u toj interakciji „učitelj – učenik“ dobivaju pozitivni hormoni – dopamin i endorfin koji su hormoni pamćenja. To je škola budućnosti.
Natprosečna inteligencija trebalo bi da pojedincu otvara široke mogućnosti delovanja, ali iz Vašeg iskustva, može li ona u određenim okolnostima biti i sputavajući faktor?
Kako da ne, ja sam to video u Mensi. Imate ljude koji govore nekoliko jezika, imaju nekoliko završenih fakulteta, doktorate, a imate i one koji s 40 godina žive kod roditelja i ne rade ništa. Mislim da je njima čak ta inteligencija bila i problem. Svi su im krivi jer niko nije prepoznao njihovu inteligenciju. To znači da se nešto u tom razvojnom putu nije dogodilo. Tako da Mensu više gledam kao udruženje koja ima ljude visokih potencijala, ali nažalost nisu svi iskoristili te potencijale. Inteligencija se mora gledati kao potencijal, ali treba mnogo faktora da se to podigne na neki zadovoljavajući nivo.