Специјалиста интерне медицине, магистар неурофизиологије и доктор спортских наука Ранко Рајовић, говорио је за хрватски портал Разговори и том приликом се осврнуо на проблематику дечјег развоја, чињеницу да школа не иде у корак с временом и саветовао родитеље како могу помоћи својој деци да искористе пун потенцијал.
Иза Вас је дугогодишња богата каријера. Која су најзанимљивија сазнања о деци и младима до којих сте дошли током свог рада, а која о родитељима?
Имам четворо деце и сећам се првог дана када је свако од њих кренуло у школу. били су јако срећни. То је велики дан за дете. Али, схватио сам да деца врло рано развију отпор према школи, да не воле школу, не могу да науче неке лекције.
Магистрирао сам неурофизиологију и неуроендокринологију и почео сам да изучавам много нових, корисних открића из неурофизиологије, схваћајући да немају никакву примену у пракси. Тада сам почео осмишљавам свој програм који је настајао у петнаестак година. Пуно сам учио о мозгу, радио с децом и посматрао њихово понашање. Они трче по стану као муве без главе, не могу да стану. Траже покрет. Користио сам неке трикове. Рецимо, једном кад сам дошао кући с посла мртав уморан, моја деца су се хтела да иду у парк. Одвео сам их, али сам хтео мало да седнем на клупу, да се одморим, а они су се хтели са мном да се играју. Пристао сам, али тек кад буду имали пулс већи од 100. Објаснио сам им да могу повећати пулс тако што трче око парка. Они су ми дотрчавали с испруженим ручицама да им мерим пулс и мислим да су претрчали десет кругова пре него што им је пулс, као, дошао до 100. Каква је то срећа била! Након тога, они су сами пожелели да иду кући. Били су изморени, али су ме два месеца молили да се играмо мерења пулса у парку.
То је мој савет родитељима. Будите креативни, осмишљавајте игре у којима деца трче, скачу, врте се. Спречавањем детета да се креће и скаче, блокирамо развој неких важних регија мозга.
Да ли бисте рекли да су родитељи данас лењи у одгоју него што су били раније?
Не могу то да кажем јер видим да они пуно читају и купују књиге. Тек што се дете родило, родитељи су купили већ неколико књига. Више бих користио речи – „превелика заштићеност“.
Родитељи не пуштају децу да се играју јер има пијаних возача, има насилника… Такође, када дете каже да му је досадно, родитељи купују телевизор за дечју собу, видео-игрице, тако да оно седи у кући и развија зависност о новим технологијама, уместо да скаче и трчи. Ако децу превише штитимо, не допуштамо им да мисле и не могу развити самопоуздање. Ако уз то још радимо ствари уместо њих, чинимо им медвеђу услугу, што ћемо тек видети 10 или 20 година касније.
Деца морају да пробају све што је њима ново. Испрљано дете је знак да се лепо наиграло. Деца морају бити у контакту с бактеријама из окружења јер на тај начин јачају имунитет.
Проблем нових генерација је што немају дубину обраде информација које добијају. Они могу радити две, три ствари, али немају дубоку пажњу и не могу читати више од десет минута.
Да ли је одгој детета данас изазовнији него што је био пре и који су можда највећи изазови?
Изазовније је и озбиљније. Некад је у народу постојала узречица – „Какви су родитељи, такво ће бити и дете“. Међутим, данас то није тако јер се окружење променило. Мој је први циљ едукација родитеља јер не знају шта окружење значи. Највеће промене су донеле нове технологије.
И када погледамо да ли је окружење данас и пре 30 година исто, видимо да није. Па зашто онда имамо исте програме у вртићима и школама? Ко ће за то платити цену? Деца и цело друштво. Ми се морамо адаптирати. Они који се не адаптирају на окружење, то је закон еволуције, пропадају.
Како се манифестује проблем „хипер-пажње“?
Данашња деца не могу да уче као ми. Већина родитеља може да чита два сата неку књигу без проблема, али наша деца то не могу. Родитељи морају деци почети да враћају ту дубоку пажњу. Примера ради, одвојте време да два пута недељно увече играте друштвене игре. Тада заправо мозак успорава. Али, немојте му дати тешку игру да ви лако победите, нађите неку игру у којој сте равноправни. Зато је „Човече не љути се“ добра игра. Јер, ако им се не враћа та дубока пажња, како ће онда учити у средњој школи, а да не говорим о факултету? Наиме, догађа се то да се у школама спуштају критеријуми, а питање је ко ће нас сутра лечити, водити државу, економију? Ми морамо да схватимо да је образовање стуб друштва, увек је и било. Не можемо допустити да имамо генерације деце са смањеним способностима. Мора се брже реаговати, спроводити реформе, а тежиште едукације нека буде школа, али спустити га мало на вртић од четврте године. Не онај тип едукације да они уче, него да их учимо да мисле, да трче, да се сналазе – и онда ћемо нешто урадити. Ја се борим за то да мењамо методе учења јер од учења напамет немамо ништа.
Креирали сте НТЦ систем учења који се спроводи у чак двадесетак земаља Европе. Можете ли га упоредити с традиционалним системом? Шта конкретно деца добијају овим начином учења?
Почео сам радећи кампове за даровиту децу. Ту су били логички задаци, док нисам схватио да им је то досадно јер то имају у школи. Размишљао сам о томе да осмислим нешто мало другачије. НТЦ се базира на активацији тих скривених потенцијала мозга. Ако видимо да неке иновативне методе активирају цео мозак, за разлику од класичних, пасивних метода учења напамет, онда њих треба користити, не само у школи, већ и у вртићу. Али, тешко је и њих примењивати ако дете има оштећења мозга о којима смо говорили, а за које су криви родитељи. Морамо радити сви заједно – и родитељи и вртићи и школе – и тек ћемо онда нешто урадити.
Како видите образовање за двадесет година?
Прво, будућност образовања мораће да се мења у методологији. Друго, учење напамет треба свести на минимум. И треће, у школе ће се морати увести јако пуно кретања. Јер, ако знамо да се мозак развија у кретању до 12. године, и ту не мислим само на кретање и ходање, већ и на фину моторику, то значи да су предмети попут музичког и физичког васпитања изузетно важни. Важно је и ликовно. Те предмете би требало да имају сваки дан.
Хоће ли се онда и од учитеља очекивати да буду иновативнији, креативнији?
Наравно, могу они бити креативни, али они воле када им се да метода. Када се њима да метода 1, 2, 5 – они раде.
Не морамо прилагођавати учионицу – нека буду креда и сунђер, видеопројектор или паметна табла. Али ослонац мора бити учитељ. Не може рачунар заменити учитеља. Тврдим да се у тој интеракцији „учитељ – ученик“ добивају позитивни хормони – допамин и ендорфин који су хормони памћења. То је школа будућности.
Натпросечна интелигенција требало би да појединцу отвара широке могућности деловања, али из Вашег искуства, може ли она у одређеним околностима бити и спутавајући фактор?
Како да не, ја сам то видео у Менси. Имате људе који говоре неколико језика, имају неколико завршених факултета, докторате, а имате и оне који с 40 година живе код родитеља и не раде ништа. Мислим да је њима чак та интелигенција била и проблем. Сви су им криви јер нико није препознао њихову интелигенцију. То значи да се нешто у том развојном путу није догодило. Тако да Менсу више гледам као удружење која има људе високих потенцијала, али нажалост нису сви искористили те потенцијале. Интелигенција се мора гледати као потенцијал, али треба много фактора да се то подигне на неки задовољавајући ниво.