Krećem sinoć u krevet. Složena od umora. Osećam svaki prevoj i sastav kosti na telu. U glavu mi doleprša pitanje mog supruga: ,,Razumeš li ti njega išta?”… našeg petnaestomesečnog sina.
On je jedno živahno malo stvorenjce, čije misli i namere očitavam kao skener, ali brbljanje ne razumem, barem ne na ovim zemaljskim frekvencijama. Obavljam skraćene pripreme za spavanje i legnem pored mog uspavanog sinčića. Mama je njegova, to je svima stavio do znanja i tako će biti sve dok se ne uspemo ubediti da treba koristiti svoj krevet. Po mojoj prognozi, još dve godine. Neka. Ne bih menjala zvuk njegovog disanja i osmeh ujutru kojim me budi, kao ni ono mekano toplo telo koje privije uz mene da se malkice pomazi… dok je još snen. A kad se razbudi tad već moram da se branim od ubitačnih nogica koje bi zgromile sve koske na mom licu, kao i radoznalih prstića koji biše da ispitaju kako funkcioniše moj nos, što zna da bude prilično bolan momenat.
Pročitajte i Kako razgovarati s bebama i malom decom da biste doprineli .
Posmatrala sam ga neko vreme kako, onako miran, leži. Tad imam onaj blago tupkasti osmeh mame koja se raspilavila kao šećer u vodi, te zahvaljujem Bogu i anđelima što je baš mene odabrao za svoju mamu. I tako svake večeri… Nema bolje terapije za opuštanje od njega. Mazim mu kosicu, a on me nanjuši i dohvati prst. Eee, mama, mama, nećeš se baš tako lako izvući!
Tonem u san onom brzinom koja mi ostavlja prostora za svesnost o tome. U jednom momentu, moj sinčić se pridigao. Ooo, ne, pa tek sam legla, neće valjda sad da se igra! Ćutim i pravim se ,,mrtva”. Možda ,,grizli” odustane. Ne. Čačka me po obrazu, bi da proveri da nisam nešto sakrila u ustima. Sve mi je to poznato, isti scenario koji vrtimo kao pokvarenu ploču. Kao moja ćerka koja se navadila na pesme iz ,,Zaleđenog kraljevstva” pa bi ih pevala po ceo dan, do te mere da mi je iz glave izbrisala memoriju sa muzikom, pa sam se uhvatila jednom kako istu tu melodiju pevušim dok se šminkam za posao. Ume da bude uporna. A rodila sam takva dva primerka. Predivna i uporna.
Pravim se ja da spavam kad bebac progovori:
– – Mama… spavaš li?
Ja – ni na nebu, ni na zemlji…
– – Spavam sine… čekaj, pa ti pričaš?!!!
U šoku sam i neverici… pomišljam da se moj um igra sa mnom, te da od umora počinje da mi se priviđa.
– – Naravno da govorim… pa jedino me ti i razumiješ. Želio sam nešto da ti kažem…
– – Kaži zlato moje…
Izgovorih sa strahom da se čarolija ne prekine…
– – Da li ti znaš ko sam ja? I zašto sam baš tebe odabrao za svoju mamu?
Pustila sam ga da govori, onim medenim, anđeoskim glasom…
– – Došao sam da naučim mnogo… i da te naučim.
– – Čemu?
Upitah, pomalo zbunjena…
– – Bezuslovnoj ljubavi. Strpljenju. Požrtvovanju. To su tri najvažnije lekcije za tebe.
– – Kako ti, tako mali, moja beba koja tek treba da zagazi u život može mene da nauči tako bitnim lekcijama?
Pročitajte i Beba znači ljubav, ali i stres. Kako da ostane samo ljubav …
– – Sećaš li se one noći kada sam bio operisan, a ti si bdila iznad mene… Nisi smela da zaspeš, jer si merila dubinu svakog mog udisaja i izdisaja? Mazila si me po kosici i zahvaljivala se Bogu što je moja muka konačno gotova i što je cimerka pustila muziku koja te nervirala, jer ti je to pomagalo da ne sklopiš oči… Znaš li kako meni uvek daješ najlepše zalogaje i ne probaš ni komadić od onih najsočnijih jagoda, samo da bih ja u njima uživao? A kad pravim nestašluke pa guram prstiće na sva zabranjena mesta, a ti se naljutiš, pa me uzmeš u naručje, zagrliš i iscmačeš dok ne počnem da se cerekam? Sećaš li se, mama, koliko puta si odbila poziv za odlazak na druženje koje je isključivalo moje prisustvo? Iako znam da bi ti prijale promjene i razgovori sa odraslima, biraš da se smestiš pored mene i budeš tu dok ne utonem u san… Kome bi još oprostila kada ti se bezmalo cela kuhinja ispretura i većina stvari dobije novo mesto? Ili koga bi pustila da lupa šerpama i loncima po poločicama, Boga moleći da se ne razbiju, samo da bih ja imao osmeh na licu? Kaži mi mama… da li si nekada davno mogla zamisliti sve ovo? Da ćeš jednog dana hodati flekava po ceo dan i da će te baš boliti briga za to? Da će neko u tvom životu biti bitniji od tebe same? Da ćeš nekoga voleti više od bilo koga u životu? Da ćeš sve druge, privlačne stvari gurnuti pod tepih… To je ljubav koja ništa ne traži za uzvrat.. kojoj ne treba hrana da bi opstala. Koja samu sebe održava. To je požrtvovanje… kad bi život svoj za mene dala, ne pitavši se šta nakon njegovog kraja. To je strpljenje… onoliko veliko kakvo nikada više nećeš imati, ali koje će ti pomeriti dosadašnje granice izdržljivosti… To sam, mama, naučio ja tebe.
Pročitajte i Da beba upija znanje „kao sunđer”
Nisam progovorila ni reč… gutala sam ih zajedno sa suzama koje su mi se kao potočići slivali niz vrele obraze. Srce mi je tuklo i jedino što sam mogla je da zagrlim mog čudesnog dečaka… i da ga privijem uz sebe… da mu se zahvalim na ovom magičnom daru…
Kapci su mi bili teški… disanje se usporilo…
Trgla sam se na zvuk vrata koja se otvaraju. Pogledala sam u mog sinčića, koji je spavao blaženim snom. San… bio je to samo san? Ili možda odgovor na neka pitanja?
Pomazila sam mu svilenu kosicu… on se nasmija u snu i zgrabi me za mali prst. Mama je samo njegova. To moraju svi da znaju.
Izvor: Napisala: Tatjana Kuljača, autor bloga Mamizam