Deca koja su bila duže razdvojena od mame kasnije će imati veću potrebu za kontrolom, popravljanjem drugog, strah od napuštanja, želju da budu „dobri” kako bi osigurali prisustvo. Majčinstvo se više ne vidi kao egzistencijalna funkcija, već kao privremeni prekid karijere
Majka je prvo ogledalo deteta. U njenom pogledu dete otkriva sopstveno postojanje; u njenom dodiru uči da je živo. Taj rani odnos je temelj psihičke organizacije. Ako u tom odnosu ima dovoljno kontinuiteta, topline i dostupnosti, dete razvija bazično poverenje – osećaj da svet postoji i da u njemu ima mesta i za njega.
U savremenom društvu, međutim, majčinstvo se ne vidi kao egzistencijalna funkcija, već kao privremeni prekid karijere. Zakonski, majka u Srbiji ima pravo na godinu dana porodiljskog odsustva. Na papiru, deluje kao civilizacijska tekovina. U stvarnosti, to je tanka zaštita od brutalne logike tržišta, jer godinu dana nije dovoljno. Često se žene od karijere vraćaju na posao mnogo ranije.
Oko 18. meseca u životu deteta nastaje jedna ključna razvojna prekretnica: ono počinje da istražuje, da se odvaja – i tada mu je majka preko potrebna. Ako se ona tada vraća poslu i stresu, a dete ostaje u jaslicama među dvadeset drugih beba koje plaču, ono gubi osećaj kontinuiteta, emocionalnu nit koja ga drži na okupu iznutra.
Periodi razdvajanja
Videti bebu u jaslicama nije prizor napretka, nego svedočanstvo društvene nemoći. Nije svaka rana separacija traumatska – deca koja su iskusila dovoljno kontakata mogu podneti kraće periode razdvajanja. Ali u većini slučajeva, kada majka prerano ode, a institucije ne nadomeste prisustvo, dete plaća cenu gubitka sigurnosti da neko „drži” njegov unutrašnji svet.
Kod oba pola, majka je prvi objekat identifikacije. Uz nju dete stvara osećaj kontinuiteta. Ako majka nije bila dovoljno prisutna, dete nema od koga ni da se odvoji: separacija je moguća samo ako je prethodno bilo vezivanja. Otac, kao simbolički treći, može preuzeti tu ulogu samo ako postoji nešto što se odvaja – iskustvo sigurnog odnosa. Ta funkcija ne mora dolaziti od biološkog oca; može je obavljati svaka osoba koja obezbeđuje granice i strukturu. Kada toga nema, razvoj biva delimičan. Dete se formalno razvija, ali njegov emocionalni svet ostaje u zastoju.
Tada se, i kod dečaka i kod devojčica, pojavljuju slični obrasci: potreba za kontrolom, popravljanjem drugog, strah od napuštanja, želja da budu „dobri” kako bi osigurali prisustvo.
Dečak često preživljava bežanjem i racionalnošću, a devojčica kroz brigu i prerano odraslo ponašanje. Ali u osnovi, i jedno i drugo je odbrana od istog užasa – praznine gde je trebalo da bude majka.
Odsutna majka ne mora biti fizički odsutna. Može biti tu – ali umorna, preplavljena, anksiozna, izgubljena između posla i osećanja krivice. Menja pelene, ali ne vidi dete; izgovara rečenice, ali bez emocija. Dete tada ne zna da li postoji, pa traži potvrdu. Prvo od majke, kasnije od sveta. To je ono što u odraslom dobu prepoznajemo kao lažni self – zaštitnu masku koja je postala trajna. Ličnost koja funkcioniše, ugađa, postiže – ali se ne oseća živom.
Želja za toplotom jača od gladi
Eksperiment psihologa Harija Harlova pokazao je da su majmunčići birali plišanu, toplu „majku” koja im nije davala hranu, umesto hladne žičane koja im je nudila mleko. Želja za toplotom bila je jača od gladi. Čak i gladni, birali su prisustvo nad preživljavanjem. Ljudi nisu drugačiji. Potreba za privrženošću osnovna je ljudska potreba.
Kada topline nema, dete pokušava da je izazove. Neka deca postaju previše „dobra”, neka previše „zla”. Neka pokušavaju da zarade pažnju uspehom, neka destruktivnošću. Neka počnu da se samopovređuju, jer je i bol bolji od ništavila. Neka žele kaznu, jer je i udarac oblik kontakta. Mazohizam nije izraz moralne pokvarenosti, već tragičan pokušaj da se doživi veza. Jer i bol, ako dolazi iz odnosa, nosi toplotu.
Ako to uspe, dete uči da je bolje biti bolesno, loše ili kažnjeno – nego nepostojeće. Ako ne uspe, rađa se tihi očaj, koji kasnije poprima oblik depresivnog narcizma: osećaj unutrašnje praznine, paralizovanih emocija i stalne potrage za nečim što nikada nije dobijeno. Takvi ljudi često deluju funkcionalno, čak i uspešno, ali ispod fasade postoji duboka nesposobnost da se doživi ljubav. Za njih su međuzavisna osećanja – poverenje, nežnost, prepuštanje – strana, pa čak i opasna.
U partnerskim odnosima često vidimo taj obrazac: potrebu da kontrolišu, strah od bliskosti, krivicu i agresiju, istovremeno gušenje u vezi i vapaj za bliskošću. Ljubav je za njih rizična, jer budi stare rane. Self ostaje sagrađen oko tuđe potrebe, a ne sopstvene želje.
Na kraju, pitanje nije samo gde su majke, nego kakvo je društvo koje od majki traži da budu brižne i iscrpljene, prisutne i uspešne, tople i efikasne. Kada bismo razumeli da prisustvo majke u prvim godinama života nije privilegija, nego temelj civilizacije, možda bismo imali manje funkcionalnih robota – i više živih ljudi.
Izvor: Politika Magazin