Деца која су била дуже раздвојена од маме касније ће имати већу потребу за контролом, поправљањем другог, страх од напуштања, жељу да буду „добри” како би осигурали присуство. Мајчинство се више не види као егзистенцијална функција, већ као привремени прекид каријере
Мајка је прво огледало детета. У њеном погледу дете открива сопствено постојање; у њеном додиру учи да је живо. Тај рани однос је темељ психичке организације. Ако у том односу има довољно континуитета, топлине и доступности, дете развија базично поверење – осећај да свет постоји и да у њему има места и за њега.
У савременом друштву, међутим, мајчинство се не види као егзистенцијална функција, већ као привремени прекид каријере. Законски, мајка у Србији има право на годину дана породиљског одсуства. На папиру, делује као цивилизацијска тековина. У стварности, то је танка заштита од бруталне логике тржишта, јер годину дана није довољно. Често се жене од каријере враћају на посао много раније.
Око 18. месеца у животу детета настаје једна кључна развојна прекретница: оно почиње да истражује, да се одваја – и тада му је мајка преко потребна. Ако се она тада враћа послу и стресу, а дете остаје у јаслицама међу двадесет других беба које плачу, оно губи осећај континуитета, емоционалну нит која га држи на окупу изнутра.
Периоди раздвајања
Видети бебу у јаслицама није призор напретка, него сведочанство друштвене немоћи. Није свака рана сепарација трауматска – деца која су искусила довољно контаката могу поднети краће периоде раздвајања. Али у већини случајева, када мајка прерано оде, а институције не надоместе присуство, дете плаћа цену губитка сигурности да неко „држи” његов унутрашњи свет.
Код оба пола, мајка је први објекат идентификације. Уз њу дете ствара осећај континуитета. Ако мајка није била довољно присутна, дете нема од кога ни да се одвоји: сепарација је могућа само ако је претходно било везивања. Отац, као симболички трећи, може преузети ту улогу само ако постоји нешто што се одваја – искуство сигурног односа. Та функција не мора долазити од биолошког оца; може је обављати свака особа која обезбеђује границе и структуру. Када тога нема, развој бива делимичан. Дете се формално развија, али његов емоционални свет остаје у застоју.
Тада се, и код дечака и код девојчица, појављују слични обрасци: потреба за контролом, поправљањем другог, страх од напуштања, жеља да буду „добри” како би осигурали присуство.
Дечак често преживљава бежањем и рационалношћу, а девојчица кроз бригу и прерано одрасло понашање. Али у основи, и једно и друго је одбрана од истог ужаса – празнине где је требало да буде мајка.
Одсутна мајка не мора бити физички одсутна. Може бити ту – али уморна, преплављена, анксиозна, изгубљена између посла и осећања кривице. Мења пелене, али не види дете; изговара реченице, али без емоција. Дете тада не зна да ли постоји, па тражи потврду. Прво од мајке, касније од света. То је оно што у одраслом добу препознајемо као лажни селф – заштитну маску која је постала трајна. Личност која функционише, угађа, постиже – али се не осећа живом.
Жеља за топлотом јача од глади
Експеримент психолога Харија Харлова показао је да су мајмунчићи бирали плишану, топлу „мајку” која им није давала храну, уместо хладне жичане која им је нудила млеко. Жеља за топлотом била је јача од глади. Чак и гладни, бирали су присуство над преживљавањем. Људи нису другачији. Потреба за приврженошћу основна је људска потреба.
Када топлине нема, дете покушава да је изазове. Нека деца постају превише „добра”, нека превише „зла”. Нека покушавају да зараде пажњу успехом, нека деструктивношћу. Нека почну да се самоповређују, јер је и бол бољи од ништавила. Нека желе казну, јер је и ударац облик контакта. Мазохизам није израз моралне покварености, већ трагичан покушај да се доживи веза. Јер и бол, ако долази из односа, носи топлоту.
Ако то успе, дете учи да је боље бити болесно, лоше или кажњено – него непостојеће. Ако не успе, рађа се тихи очај, који касније поприма облик депресивног нарцизма: осећај унутрашње празнине, парализованих емоција и сталне потраге за нечим што никада није добијено. Такви људи често делују функционално, чак и успешно, али испод фасаде постоји дубока неспособност да се доживи љубав. За њих су међузависна осећања – поверење, нежност, препуштање – страна, па чак и опасна.
У партнерским односима често видимо тај образац: потребу да контролишу, страх од блискости, кривицу и агресију, истовремено гушење у вези и вапај за блискошћу. Љубав је за њих ризична, јер буди старе ране. Селф остаје саграђен око туђе потребе, а не сопствене жеље.
На крају, питање није само где су мајке, него какво је друштво које од мајки тражи да буду брижне и исцрпљене, присутне и успешне, топле и ефикасне. Када бисмо разумели да присуство мајке у првим годинама живота није привилегија, него темељ цивилизације, можда бисмо имали мање функционалних робота – и више живих људи.
Извор: Политика Магазин