Ovo što ćete pročitati možda vam neće biti blisko. Možda će vam zvučati neprijatno, hladno, nerealno. Možda ćete pomisliti i da preterujemo. Ali razmislite još jednom.
Dragi roditelji, budite jako, JAKO obazrivi kad odlučujete da li ćete detetu dozvoliti da prespava kod drugara ili kod bilo koga ko nije izuzetno blizak porodici.
To što ste s nekim popili 10 ili 20 kafa na dečjim rođendanima, sreli se u prolazu ili mu čak bili u kući, ne znači da ga poznajete dovoljno da biste mu poverili svoje malo dete.
Ne pišem ovo da bih vas uplašila niti zato što sam paranoična. Pišem jer postoje stvari o kojima ne razmišljamo a koje mogu da se dogode. Šanse da se dese su veoma male, ali one postoje i to je već samo po sebi alarm.
Vi NE ZNATE da li se, uprkos savršenoj spoljašnjosti, ti ljudi možda svađaju uveče kad deca legnu jer misle da ih niko ne čuje.
Vi NE ZNATE da li oni, možda, imaju naviku da na TV-u puste bilo koji sadržaj i ne obrate pažnju da li deca to gledaju. A nerpimerenog sadržaja danas je, na nesreću, više nego primerenog.
Vi NE ZNATE da li je toj porodici potpuno normalno da se u kući šetaju u donjem vešu.
A za traumu koju će dete nositi dovoljan je jedan horor snimak koji će im pred spavanje pokazati stariji brat drugara kod kog su došli. Samo iz šale. Bez zle namere.
Dovoljan je jedan drugar starijeg brata da zauvek oduzme detetu detinjstvo.
Dovoljna je jedna veoma loša procena odrasle osobe da vašem detetu ostavi ožiljak.
Ovo nije paranoja, ovo je neophodan oprez. Jer postoji velika šansa da vam dete NEĆE reći ako proživi nešto bolno. Zbog stida ili zato što ne zna kako.
Kada govorimo o prenoćištima kod drugara, ne govorimo samo o zlostavljanju – mada je i to tema. Govorimo o tome da naše dete ulazi u tuđu porodičnu dinamiku, u tuđa pravila, u prostor gde mi nismo tu da vidimo šta se dešava.
Naša tradicionalna kultura nas uči da je nepristojno biti sumnjičav, da nije kulturno postavljati pitanja, da ćemo, ako detetu ne dozvolimo da prespava a tako su ga ljubazno pozvali, nekog uvrediti. Ali zar nije čudno da brinemo više o tome da nekog ne uvredimo nego o tome da li je naše dete zaista apsolutno bezbedno?
Postoji još nešto o čemu retko govorimo – deca sama često ne žele da idu, ali ne znaju kako da to kažu. Drugar ih je pozvao, svi očekuju da će biti zbog toga srećni i sad se osećaju loše jer svi oko njih misle da treba da se raduju. Ili se čak raduju, odu srećni, ali kad dođe vreme za spavanje, sve se promeni. Žele da se vrate kući, ali boje se da ne ispanu „bebe“ ili „plašljivci“. Koliko je puta vaše dete reklo da želi nešto samo zato što misli da vi to od njega očekujete?
Nije stvar u tome da nikada ne pustimo dete da prespava kod drugara. Stvar je u tome da to bude odluka doneta sa puno razgovora, sa jasnim granicama, sa proverom kako se dete oseća. Da znamo ko će biti u toj kući te večeri. Da naše dete zna da može da nas pozove u bilo kom trenutku, u tri ujutru, i da ćemo doći bez jednog pitanja i bez ljutnje. Da sa njim razgovaramo o tome šta je u redu, a šta nije, šta je normalno, a šta ne.
I možda najvažnije – da poverenje nije isto što i naivnost. Možemo ceniti nekoga kao komšiju, a opet biti oprezni kada je u pitanju bezbednost našeg deteta. To nije sumnjičavost, to je odgovornost.
Vaše dete neće biti nesrećno ako ostane da spava kod kuće. Ali može biti povređeno ako ga pošaljemo negde gde nije bezbedno, samo zato što nismo hteli da „budemo neprijatni“ ili što smo mislili da „poznajemo te ljude“. Naša deca nemaju još razvijen instinkt za opasnost kao odrasli. Mi moramo da brinemo umesto njih.
I na kraju – ako neko bude uvređen zato što postavljate pitanja ili što želite da budete sigurni pre nego pošaljete dete, to vam govori sve što treba da znate. Jer svako ko zaista brine o deci, razumeće vašu brigu.