Ponekad tako ujutru uzmem i „prelistam“ novine na internetu, svaki put se začudim i odustanem posle par minuta jer mi se želudac okrene naopačke ili se razbesnim na gluposti koje kvazi novinari napišu. Već duže vreme se piše o famoznim testovima za maturu koji su kupovani. Zaprepašćena sam činjenicom da se ljudi toliko šokiraju zbog toga što su osnovci kupovali rešenja… Kao da nisu svesni da im se celo školovanje zasniva na prepisivanju. Većina nikad knjigu u ruke nije uzela, a kamoli naučila nešto tokom školovanja. I to ne važi samo za ovu generaciju, već problem postoji mnogo duže…
Samo su ova deca previše smotana i uhvaćena su… Svi smo žmurili, i svima nam je do sada bilo dobro, jel´te? Nećemo da se lažemo, većini je odgovaralo da idemo lakšim putem, zato većina i jeste okretala glavu u porazu, nemoćna da utiče na bilo šta. Kako kaže ona poslovica, ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži. I pridružili smo se korumpiranom i bednom sistemu školstva, prvo roditelji, a onda i mi, deca. Mi smo samo pratili uzore naših staratelja, onih koji su nas trebali naučiti da to tako ne treba. I šta sad?
Novinski naslov – „Roditelji zaprepašćeni“.
Nije mi jasno, odjednom su šokirani i zbunjeni, pa gde su bili svih ovih godina? Dok su im se ćerke slikale po vc-ima, a sinovi tukli po školskim dvorištima, razbijali izloge i krišom pušili i napijali se? Da li je iko postavio pitanje odakle toj deci novac da kupe te iste testove? Ne? Evo ja ću vam reći. Roditelji su im dali. Ne mogu garantovati sto posto da su znali u čije ruke taj novac ide, niti u koje svrhe, iako odgovorno tvrdim da je nekolicina verovatno znala. Uostalom, šta može drugo da se očekuje kada deca bivaju upućivana da idu na privatne časove kod tih istih profesora i nastavnika koji im predaju.
Kod nas u gimnaziji se išlo na privatne časove iz matematike kod te iste profesorke koja nam je predavala. Na časovima je sedela u svojoj stolici na točkiće, proždirala čokolade i čitala kataloge i novine, ponekad se dokotrljala do ugla table i žvrljala na brzinu na najmanjem mogućem prostoru, kako ne bi morala da ustaje, zadatke koji nikada nikome nisu bili jasni.
Iz hemije su muž i žena međusobno uzimali učenike i zarađivali na očajnim roditeljima. Lepo su razradili posao. Oboje su bili „strogi“, delili su jedinice šakom i kapom, a zatim slali decu kojoj predaju kod supružnika. Gradivo je bilo obimno i zahtevno, a ocenu je trebalo popraviti. Časova je bilo mnogo, a para još više. U nekim slučajevima i previše iz jedne porodice, s obzirom na to da su neku decu, u ekstremnijim slučajevma slali i na popravne. Većina je podlegla i pristala na privatne časove, ostatak se snalazio kako je znao i umeo. Svi smo ćutali i svima nam je bilo „dobro“.
Sledeća vest – „Nastavnici i profesori u neverici“!
Blagi osećaj mučnine i gađenja. Nisam sigurna ni da li je komentar potreban. U neverici? Čekajte molim vas. Pa ne dešava se sve ovo od juče. Isti ti koji su u „neverici“ su gradili kuće, kupovali kola i školovali svoju decu upravo od vaših para. Aha, sada shvatam, u neverici što su ih učenici nasankali, i umesto časova pripreme, oni su kupovali rešenja. Zar ste zaboravili famozni đački dinar ili đački prilog? Ono, 2.000 dinara na početku godine za upis? Jeste? Znam da jeste. Kao što zaboravljate i mnoge druge stvari. Uzimali su novac pod izgovorom „za upis“, zaboravljajući da naglase da je to DOBROTVORNA DONACIJA, i da niko nije obavezan da je plati.
Dok ih nisu uhvatili u lažima.
Šta mislite, kako su testovi dospeli u ruke te dece? Čisto sumnjam da su četrnaestogodišnjaci koji su uhvaćeni u prepisivanju bili sposobni da se dokopaju tih testova sami, bez uvrede, neko je morao da im ih ponudi. A oni su, naučeni da biraju lakši put, izabrali da testove kupe.
Pre godinu dana sam posetila nastavnika kojeg izuzetno cenim, i bila sam, blago rečeno, užasnuta ponašanjem učenika, koji su pritom bili tek peti razred osnovne škole. Osamdeset odsto njih je koristilo telefone (koji su, koliko znam, zabranjeni u školama), a preostalih osamnaest posto je divljalo po učionici, dernjalo se i šetalo kao da taj čovek nije tu i kao da im se ne obraća, dok je tek jedan posto poštovalo taj mali deo autoriteta koji je ostao u tom poraženom nastavniku.
Preostalih jedan odsto je retko i prisustvovao časovima. Pritom moram naglasiti da je to jedan od strožih predavača, koliko me sećanje služi, i svi smo od njega strepeli… Bili smo manji od mahovog zrna. Kako očekujete bilo šta od dece kada ih niste naučili ni osnovnom poštovanju autoriteta nastavnika ili profesora? Stvorili ste male kočijaše i buduće starlete i sada očekujete da poštuju neka pravila? Pravila više ne postoje, a za to ste se postarali upravo vi koji se birali i stvorili sistem (i dalje ga stvarate).
Ponašate se kao da je sistem školstva odlično radio, a sada kao odjednom nešto nije u redu. NE možemo tako! Uprkos tome što o obrazovnom sistemu treba najviše da se govori, godinama unazad ovaj sistem je najlošiji, korumpiran je i stvara neobrazovane ljude nesposobne za život. Oh, ironije li..
Treba da vas sve kolektivno bude sramota. Od roditelja, preko nastavnika i profesora sve do ministara i ostalih odgovornih. Vi ste stvorili sistem i sada nemate prava da se bunite. Ili ga menjajte ili ostavite decu na miru.
Roditelji, deca nisu kriva, oni su to od vas naučili!
Setite se svega ovoga kada vaše dete bude bilo na ulici, razbijalo izloge, tuklo druge ljude i mrzelo ceo svet. To su posledice koje ovaj sistem školstva ima. Frustracije, bes i mržnju, prema sebi i svemu što mu se nađe na putu do propasti.
Školovanje je luksuz, bez školovanja nema znanja pa samim tim ni zvanja, bez zvanja nema zaposlenja (a ponekad ni sa njim), bez zaposlenja nema novca, bez novca nema hrane, tačnije egzistencije. Egzistencija je luksuz.
Uostalom pogledajte sebe.
Pozdravljam vas sa privatnog fakulteta, poštovani nastavnici i profesori, jer državnom školskom sistemu dugo ne verujem, i od istog sam odavno digla ruke, kao što je i on jednom, pre dosta vremena, digao ruke od mene i mojih prijatelja.
Autorka: Vladislava Mrčela.
mingl.rs