Tužno je kako roditelji služe svojoj deci…
Još tužnije je kako deca to ne shvataju nego iskorišćavaju njihovu naklonost do krajnjih granica…
Tako je neprijatno kada si u društvu majke koja robuje svojoj ćerci.
Sve vreme joj povlađuje, ugađa, govori joj kako je najlepša, najbolja a ćerka to samozadovoljno koristi i naslađuje se time. Iz aviona se vidi superiornost jedne i poniženost druge. Umesto obostranog poštovanja razvija se odnos gospodara i sluge. Čim se ćerka pojavi majka menja ponašanje i stoji joj na usluzi. Čim ćerka izgovori njeno ime, ili je pozove, majka bespogovorno trči ka njoj, kao da radi na recepciji. Prekida je usred rečenice, viče, zapoveda a majka ponizno klima glavom i ispunjava naređenja.
Majka je imala teško detinjstvo i pokušava da omogući detetu sve ono što je njoj bilo uskraćeno. Vaspitavana je u nekom drugom, skromnijem vremenu, uz neke druge skromnije ljude…
Ćerka na momente i oseti grižu savest, svesna je da preteruje ali njihov odnos je toliko intenzivan i ukorenjen da se godinama ništa ne menja, samo se produbljuje. Ćerka sve više raste u svojim, dok majka sve više pada u njenim očima. Ćerka je opsednuta sobom, dok majka sve manje vodi brigu o sebi. Sve manje je roditelj i vaspitač, sve više kućna pomoćnica koja non-stop trčkara za njom, ispunjava prohteve i naređenja. Jedna strana sve daje, druga je svega oslobođena. Jedna strana za sve preuzima krivicu, druga strana se vešto izvlači i za sve je u pravu. Jedna strana je bolesno prijatna i snishodljiva, do nivoa najniže servilnosti, druga je drska, nezasita i tvrdoglava…
Šta god da se desi – majka je tu, majka sve može a kada majki nešto treba ćerke nigde. Majka nema pravo na slobodan dan, nema pravo na mišljenje, osećanja. Majka sve mora, ćerka je svega oslobođena…
Roditelji da bi nadoknadili ono što nisu imali u detinjstvu nastoje da ugode svim prohtevima deteta. Umesto da oslobode decu za život, oni ih sakate. Umesto da ih nauče da rade, oni sve završavaju umesto njih. Stvaraju od njih invalide, onesposobljavaju ih i umesto da prebace odgovornost, oni sve preuzimaju na sebe. Stvaraju se navike kod dece i ona očekuju sve na gotovo. Čim se poremeti uspostavljeni poredak nastaje panika i budi se osećaj izneverenosti.
Sudeći po reakcijama, stvara se ili preplašena ličnost koja u svemu vidi pretnju, nesposobna za bilo kakvu interakciju ili agresivna, bahata, bolesno narcisiodna, koja sve omalovažava i podsmeva se svemu oko sebe.
Deca naviknute od malena na komplimente i poseban tretman nastoje svim silama da održe savršenu sliku koja je o njima stvorena. Pritom to nije celovita slika koja predstavlja njihovu ličnost već samo delić gde se sve svodi na spoljašnji izgled i ostavljanje utiska. I u tom silnom samoljublju kao da se izgube jer nigde, ni približno, ne pronalaze takvu pažnju, ljubav i podršku.
Oni u međuvremenu prestaju da budu deca i postaju odrasli ljudi. Shvataju da u srednjoj školi nema njihove mame, da na fakultetu nema njihove mame, da na poslu i u braku takođe nema njihove mama. Upoznaju se polako sa svetom koji liči na sve drugo, samo ne na njihovu mamu?!
Suština je u oslobađanju i nezavisnosti a ne u robovanju. Suština je u toleranciji i obostranom razumevanju a ne u parazitiranju jednog i u gaženju drugog.
Stefan Simic