Kolumna: Sunđeri i Krede
Boris Jašović
Kad dođe mesec jun, prosvetni radnici se razlete u cilju prikupljanja neophodnih dokumenata za bodovanje – koje je u prosvetnoj zajednici poznatije pod zloglasnim nazivom “Sprovođenje postupka utvrđivanja zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, sa punim ili nepunim radnim vremenom”.
Kao što je poznato (ili nije), pomenute kriterijume za bodovanje, utanačili su reprezentativni sindikati i Ministarstvo prosvete, te ih zajedničkim snagama blagougodno uvrstili u 33. član Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. I sve bi to izgledalo kao u romantičnoj priči o ljubavi između sindikata (uzajamno) i sindikata prosvete (zbirno), te resornog ministarstva (pojedinačno) – kada bi kriterijumi za bodovanje prosvetnih radnika nečemu valjali. Ali, avaj! Oni ništa ne valjaju, budući da su nepravični, nedovršeni (dakle polovični), krajnje nelogični i prepuni rupa (koje se povremeno pretvaraju u neugodne džombe).
Krenimo najpre od potrebne dokumentacije za bodovanje prosvetnih radnika i prve problematične tačke pod rednim brojem 3 – takmičenja!
Elem, zbog čega se isključivo boduju rezultati postignuti na takmičenjima u organizaciji Ministarstva prosvete predviđeni kalendarom takmičenja? Takav pristup, naravno, nije sporan – ali je ograničen zbog čega se automatski nameće pitanje – a zbog čega stvari ne sagledavati šire? Zbog čega ne uspostavljati saradnju sa srodnim ministarstvima – recimo sa Ministarstvom kulture? Uostalom, evo jedne nelogičnosti (obaška nepravičnosti), koju nesebično isporučujem iz vlastitog iskustva.
Prošle godine je novinarska sekcija koju predvodim, a čiji su produkt zidne elektronske novine – ZEN (koje redovno izlaze u školi), učestvovala na konkursu u organizaciji EU Info centra i osvojila jednu od tri nagrade u konkurenciji 22. škole iz čitave Srbije. Konkurs je inače nastavak prethodnih aktivnosti Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije! Kao što se iz priloženog dade nazreti, reč je o veoma ozbiljnoj priči i vrlo ozbiljnim institucijama – no, izgleda nedovoljno ozbiljnim i bitnim za bodovanje.
Stoga pozivam sindikate – borite se za to da se i takmičenja u organizaciji srodnih ministarstva i drugih vaspitno-edukativnih organizacija, uvrste u katalog kriterijuma za bodovanje prosvetnih radnika za čijim je radom u potpunosti ili delimično prestala potreba.
Odrednica pod rednim brojem 4 – pedagoški doprinos u radu, sledeća je neuralgična tačka u kontekstu bodovanja prosvetnih radnika.
Naime, za objavljeni rad iz struke predviđen je jedan jedini bod – što je krajnje ponižavajući tretman naučnog pregnuća. Još je gore to što ukoliko kojim srećnim slučajem prosvetni radnik uspe da objavi još jedan naučni rad – za takav trud neće dobiti niti jedan dodatni bod. (Interesantno poimanje motivacije).
Zar Ministarstvo prosvete ovakvim tretmanom naučnih radova želi da poruči prosvetnim radnicima da je to što rade proizvod njihovog individualnog pregnuća koje nema veze sa prosvetom? Otkuda ovakva kratkovidost Ministarstva? Ili Ministarstvo prosvete i sindikati smatraju da se naučni radovi mogu štancovati kao čarape lošeg kvaliteta, pa stoga utvrđuju kriterijum fiksiranog boda za ovu oblast? (Nije bitno koliko si naučnih članaka objavio – za sve to ćeš dobiti jedan jedini bod i tačka!) Zato molim cenjeno Ministarstvo prosvete da obrati pažnju na sledeću činjenicu – naučni radovi se (čak i kad bi neko hteo), ne mogu serijski proizvoditi, budući da se i naučni časopisi ne štampaju poput dnevnih novina, tabloida i nedeljnika. A i golema je konkurencija među potencijalnim autorima kojih je mnogo, dok je akreditovanih časopisa malo. (Uostalom, ovu bi tačku ionako trebalo preimenovati u pedagoško-naučni doprinos u radu!)
Stoga pozivam sindikate – pokrenite inicijativu u pomenutom smeru, ali se i izborite za to da svaki izvorni naučni članak bude bodovan sa najmanje dva boda, kao i da takvo tretiranje naučnih radova ubuduće postane neupitni kriterijum za bodovanje prosvetnih radnika za čijim je radom u potpunosti ili delimično prestala potreba.
Sledeća sporna tačka prilkom bodovanja prosvetnih radnika je tačka broj 5 – imovno stanje. Zar nije nepravično da se podjednako boduju prosvetni radnici koji su podstanari i kojima polovina mesečnih primanja odlazi na stanarinu – i prosvetni radnici koji su vlasnici kuće u kojoj žive i stana koji izdaju? Neko će sada uskliknuti da radno mesto nije socijalna kategorija, da je u pitanju relikt “mračne” prošlosti (u kojoj smo de fakto bolje ževeli), međutim, prosvetni radnici (na žalost) jesu socijalni slučajevi, i njihovo radno mesto nesumnjivo pripada socijalnoj kategoriji.
Stoga pozivam sindikate – borite se za to da i podstanarski status bude uvršten u kriterijum za bodovanje prosvetnih radnika za čijim je radom u potpunosti ili delimično prestala potreba.
Pridodamo li celoj priči “humanu” akciju Vlade i Ministarstva prosvete da se iz prosvetne zajednice išutira, direktno na ulicu, preko dve hiljade prosvetnih radnika sa (obratite pažnju), ugovorima na neodređeno vreme (međ’ kojima, naravno, neće biti partijskih ljudi) – tada rečeno bodovanje još i više dobija na značaju.
Pritom, “simpatični humanitet”, proistekao iz funkcionalnih analiza Svetske banke (što je samo eufemizam za socijal-darvinistički tretman prosvetnih radnika), mora predstavljati alarm za reprezentativne sindikate da čvrsto stisnu svoju sindikalnu pest i kažu istorijsko NE poigravanjima države sa prosvetom! Bodovanja prema nepravičnim kriterijumima, kao i raspodele časova koje se tradicionalno održavaju u pijačnoj atmosferi „oduzimanja-davanja“, već su posejali seme razdora među prosvetnim radnicima i sindikatima.
A upravo su sindikati ti koji moraju da daju presudni doprinos ravnopravnoj zaštiti svih prosvetnih radnika.
U tom smislu, izmena nepravičnih kriterijuma za bodovanje prosvetnih radnika za čijim je radom u potpunosti ili delimično prestala potreba – prvi je korak u vraćanju sistema obrazovanja i vaspitanja donekle zdravim osnovama.