„Причај!“ нестрпљиво рече Сара.
„Јао, знаш шта, ово је била таква грешка… Ако ме и позову на други круг, највероватније нећу отићи!“ Јелена је била уморна, разочарана и нервозна. Запалила је цигарету и повукла дуги дим. „Који сам ја кретен! Изгубила сам цео дан потпуно без везе! Нек’ се носе!“
„Па, шта је било, говори!“
„Ништа. Прво сам помислила да је све супер, баш сам оно издоминирала, а како је интервју ишао даље, све више сам била разочарана. Практични део је био тачка на и!“
„Дај, причај, не могу више да чекам!“ Сара је губила стрпљење.
„Прво, заказали су ми разговор у пола девет! Еј! Морала сам да устанем пре седам да се спремим и све то… То ми се већ није допало, али као ’ајде. Одем тамо, чека ме њих троје, тај главни, Питер, наша „ејч ар менаџерка“, сва важна, само да је видиш… и неки проџект менаџер, њих двоје су ћутали и записивали нешто у своје нотесе…“ Јелена дубоко удахну.
„Изволите?“ појави се келнер ниоткуд.
„Ја ћу… појма немам шта ћу… шта ћеш ти?“
„Ја бих капућино и цеђену“, рече Сара.
„’Ајде, и ја ћу исто.“
Чим је келнер отишао, Јелена настави:
„Сад кад помислим на све, чини ми се да ЦВ, који сам недељама састављала, није поштено ни погледао. Можда ова из ејч ара јесте, али Питер није, сигурно. Почео је онако фино, као, ’Пријавили сте се за место то и то, ово је први круг, ништа не обећавамо у овој фази…’ знаш већ те жваке… Онда као ’Који су Ваши мотиви да радите у нашој компанији?’. Ја ту кренем како знам за њих, да су велики, да их има свуда у свету, наведем колико имају запослених у којој земљи, колики им је обрт, то сам све учила са интернета, он каже, ’То ни ја нисам знао’, без блама! Кажем да сам управо дипломирала, поменем да сам била међу најбољим студентима, он каже онако без емоција, ’Одлично, свака част’, али није ми деловало да је нешто пао у несвест, право да ти кажем.“
„Господе Боже!“ Сара није могла да верује својим ушима.
„Да, да… Кажем како сам у основној била ђак генерације, у средњој вуковац… Он као ’Па, то је фантастично’, али опет се није на томе нешто задржао, као да сам му рекла да сам победила на такмичењу у прављењу Снешка Белића. Оно, као ОК, идемо даље, разумеш? Ја понела све дипломе, похвалнице, превела све код судског тумача, и кажем, ’Ево, ако хоћете да погледате’, пружим му фасциклу, а он мени, ’Свакако ћу погледати касније’, али није ни узео фасциклу, као да ме је онако одрадио!“
„Ауу…“ поново се ишчуђавала Сара.
„Онда каже он, ’Која су то знања и вештине које поседујете због којих би требало да баш Вас одаберемо од свих кандидата?’ Е, то сам чекала!“ Јелена отресе пепео са цигаре. „То сам питање и очекивала, читала сам на нету шта обично питају стране фирме на разговору за посао, па сам на време обновила оно што смо учили код Микија, код Десе, Љубице, свих сам их се сетила… Кажем, ’Ја знам колика је површина и колики је природни прираштај у свакој земљи Сједињених Америчких Држава’, капираш, хтела сам да види да знам о његовој земљи више него он сам што зна… Он ту као, ’Свака част!’ Каже још, ’Мора да Вам је требало много времена да запамтите све те податке’, ја се насмејем, кажем да уопште није, и да јако брзо памтим, он дигне обрве, видела сам да се изненадио, и кад сам укапирала да се прима на ту моју причу, ја наставим…
Поменула сам да знам и све њихове историјске датуме, године издања најпознатијих америчких романа, године рођења и смрти свих великих личности у њиховој историји. Он је клатио главом и понављао, ’Стварно импресивно’, мислим, видела сам да је одушевљен, то јест, мислила сам тад да јесте, а сад видим да баш и није био… Онда решим да не причам само о Америци. Помислим, ’Сад ћеш ти да видиш шта све ја знам!’ и кажем му, ’Умем да рачунам без дигитрона, умем да научим књигу од седамсто страна за три недеље од корице до корице, са све фуснотама… Знам правила за свако време у немачком и енглеском кад и како се користи. Знам напамет већину дијалога из уџбеника за руски за основну школу. Све ово можете проверити! Можете ме питати све из школског градива, све ћу знати да Вам одговорим!’ Навела сам ауторе књига са факса, рекла сам да и даље имам у глави све податке које смо учили напамет … Рекао је да је фасциниран, да не зна како ми је успело да толике чињенице сачувам у сећању, да је он увек учио из много извора, као не треба учити само од једног аутора, али деловало је да иде у добром правцу. Знаш оно кад видиш да држиш конце у својим рукама!“
Келнер је пришао и полако спустио шољице и чаше испред девојака, трудећи се да не ремети њихов разговор.
„Наравно! Па, шта је могло да крене по злу?“ Сара отпи гутљај кафе.
„Е, после тог његовог одушевљавања свим тим што ја имам и знам, почео је да поставља глупа питања, и мислим да је то радио намерно да ме спусти, јер оваквог кандидата сигурно није до сада имао. Прво, питао ме је да ли имам неки УСБ или линк са својим програмима, да ли сам уређивала неки сајт, и да ли имам радно искуство. Ја ту останем без текста… Једва сам се уздржала да не устанем и одем без речи! Кажем му, ’Ја сам, као што сам већ поменула, управо дипломирала, и ово је прво радно место за које сам се пријавила’“
„Па, да ли је он нормалан?? Какво, бре, радно искуство, какви програми? Кад??“ беснела је Сара.
„Чекај, чекај да чујеш тек шта је ту одвалио – каже, ’Мислио сам, да ли сте у току школовања или студија негде радили, или волонтирали, и да ли сте неки програм направили онако, из хобија…’ Ја му кажем, ’Знате како, петице, односно десетке, и запослење не иду заједно!’ Јелена застаде, као да је поново преживљавала ту немилу сцену.
„Па, стварно кретен! Морала си да му нацрташ да би укапирао! Идиот!“
„Пази, молим те, волонтирање! Шта треба да идем и шетам неке бабе, или чистим дивље депоније, не капирам! И програм, па шта он мисли? Да ја могу да имам све десетке, и у слободно време мало програмирам! Еј!“
„Значи, дебил!“
„Кажем му, ја сам се пријавила као почетник, јасно је да немам неко искуство у програмирању, а он каже, уз један огаван, циничан осмех, ’Знате, кад волите програмирање, то Вам је као дрога – то Вас вуче, и не можете да прекинете!’ Ја у клин – он у плочу!“ Јелена бесно угаси цигарету и отпи гутљај цеђене поморанџе.
„Каже он, ’Имате ли Ви нас нешто да питате? Само да знате, одговор је 42!’ Ја оно у чуду, у фазону шта, бре, 42?“
„Стварно, шта 42?“ зачуди се Сара!„Не знам, жено! На то 42 се проџект менаџер нацерио, можда је то нека њихова интерна фора!“ рече Јелена. „Морам да видим на интернету шта је то, нешто ми у малом мозгу да је неко на факсу помињао нешто 42, појма немам!“
„42 чега? Ништа не разумем!“ рече Сара.
„Кажем ти, немам појма! То сам скроз искулирала! Тек, знала сам да ће да ми да ту фору као ’Питајте Ви нас’, то питање сам нашла на порталима, и спремила сам се. Питам, ’Какав је систем напредовања у Вашој фирми, када бих могла да очекујем унапређење?’ Хтела сам да види да нема са мном шале! Ту се мало збунио, и почео да ми објашњава, сад обрати пажњу, како ћу ЈА, уз његову помоћ, да постављам циљеве! Еј! Да сам ЈА та која ће да предложи ’таргет’ за фискалну годину, па ћемо онда на ’апрејзалу’ да разговарамо о остварењу, мислим, глупости све, капираш?“
„Моооолим??? Ти?? Циљеве??“ Сара је разрогачила очи у неверици.
„Да, да, драга! То ти је одговор на моје питање о напредовању! Веровала ти или не!“
„Господе Боже!“ Сара се прекрсти у чуду. „И, то је било то?“ разочарано упита.
„Камо среће! Онда је ишао практични део. То ми нико није ни најавио, ја то уопште нисам очекивала! Ја не знам шта он има мене да проверава, донела сам му дипломе, то су оцене које ми је доделила званична школа, званичан факултет, шта сад он ту има даље да анализира? Упореди са оценама других кандидата, изабери најбољег, и молим лепо!“
„Знаш зашто? Њихове школе су смејурија, то је као наш курс за маникира, и он мисли да је свуда тако! Требало је већ ту да одеш, мајке ми!“
„Да знаш да сам размишљала да одем, али као ’ајд кад сам већ изгубила пола дана…“ правдала се Јелена. „Као, група од нас десеторо ће полагати заједно. Чекала сам до пола два да заврше и друге интервјуе, и онда нас је Питер одвео у канцеларију, десет столова спојених у два реда са по пет, и на сваком лаптоп, капираш, сви седимо као један наспрам другог!“ Јелена је показивала рукама на себе и Сару, како би јој ближе описала како је то изгледало. „Каже, радићете програм за поручивање робе преко интернета, напише нам неке параметре на белој табли. Ја у шоку. Какав, бре, програм? Ја сам се пријавила за почетника, еј!!“
„Да није то био интервју за сениор програмера?“ досети се Сара.
„Ма, јок. Сви тек завршили факс, сви у чуду. Ћутимо, згледамо се, ником ништа није јасно!“
„Је л’ га питао неко нешто, у фазону, ’Еј, мајмуне…?’ Сара се већ озбиљно нервирала.
„Ко ће да пита? То смо савладали у основној још – пита само онај ко није пазио на часу! Шта ћу, решим да идем до краја, па шта буде. Кренем да извлачим свој сто, а он као ’Не, не, не дирајте, седите и не померајте столове!’ Ја кажем, ’Али, овако можемо да преписујемо једни од других’, а он, сад слушај ову глупост, каже, ’Ако будете примљени, Ви ћете радити у тиму, почните одмах да се навикавате!’ и нацери се онако одвратно директорски!“ Јелени се напунише очи сузама.
„Па, он је вас зезао, да знаш! Можда је имао и скривене камере, и сад се смеје и гледа колико су Срби спремни да трпе!“ беснела је Сара.
„Да знаш… Ја се сетим фасцикле са дипломама, и заклоним рачунар бар са једне стране, поиспадају ми дипломе, хаос општи, а он, можеш мислити, приђе, дохвати ми две похвалнице које су одлетеле на други крај канцеларије, и каже, ’Можете спустити фасциклу, сметаће и Вама и другима!’“
„Па, он није нормалан! Шта, сад треба сви да групно радите, и како ће онда да одлучи кога ће да прими? Па, не могу да верујем!“ Сара је била у шоку.
„Ја, шта ћу, спустим фасциклу, али искренем лаптоп тако да бар овај са десне стране не види ништа, кад Питер опет скочи, каже, ’Немојте померати лаптоп!’ Ја ту дигнем руке, и одлучим да ћутим, одрадим шта тражи, и то је то. Неће ме он видети више!“
„Сад ми је јасно и зашто!“
„Кад смо почели да радимо, он каже, ’Везани сте на интернет, дозвољено је коришћење свих ресурса!’ Као да смо ми блесави. Још је рекао ’Ја сам у суседној соби, ако било шта није јасно’, и изашао. Еј, оде човек!“
„Штааа???“ Сара је мислила да Јелена претерује. „Дај….“
„Мајке ми. Седим ја тако, гледам онај лап топ, гледа он мене… Нити ми је јасан задатак, нити знам шта треба да радим… А где да питам, тачно бих запечатила судбину одмах… Гледам друге људе, сви у збуну…“
„Па, шта си урадила?“ упита Сара.
„Ништа, ја сам написала састав о јави, написала сам кад је тај језик настао, ко га је смислио, шта му је претходило, све! Навела сам главне принципе, стандарде, компоненте… И на крају сам навела пример који смо учили напамет на факултету, и верујем да је то ОК, али кажем ти опет, нећу ићи даље ако ме позову!“
„Ма, ни не треба! У такве фирме нећу крочити никада, макар какву плату и услове да понуде! Па, шта смо ми, дебили? Јесмо губили време онда свих ових година што смо се школовали? То све да бацимо у воду па испочетка?!“ ишчуђавала се Сара.
„Морам да одем код наше учитељице, да јој испричам бисер о тимском раду. Јадна жена, колико нас је учила ’у се и у своје кљусе’, ранчеве смо стављали једни између других да не бисмо преписивали, а види ову будалу шта ми налупета данас!“ рече Јелена.
„Ма, и код разредне треба да одеш, да бар има чему да се смеје! Да јој кажеш да никог не занима све у шта је она утукла четири године са нама! Ладно ти неће веровати!“ додала је Сара.
„Хајде да платимо, идем кући да се истуширам и да легнем и преспавам оно што је остало од овог глупог дана!“
„Не поновило се!“ рече Сара и ухвати Јелену за руку. Хтела је да осети прави додир пријатеља кад јој је најтеже.
Аутор: Маја Бугарчић