Prvo ti kažu opusti se, sve ide iz glave.
Dok si napeta neće biti ništa.
Kad ne misliš, desiće se.
Znam ja neke što su isto tako.
Onda ti kažu – ovi nalazi su dobri.
Udarite još ove.
Pa još ove.
I ove.
Dok ne nađu neke koje nisu.
Onda ti opet kažu – nije to ništa.
Znam ja neke što su isto tako.
Pa je danas sve u redu.
Onda ti kažu da će da te seku.
Ima tu delova koji ne valjaju.
Bolje da idu napolje.
Šta će ti, ionako ne rade?
Ko da sam ih na ulici našla.
Onda ih iseku, povade, spale mesto gde su bili.
Pa te kratko puste da zaceliš.
Onda kažu – evo ga uputstvo.
Skupite ovih dve hiljade papira.
Traje večno, ali kad to obavite
Daćemo vam injekcije od kojih ćete biti sasvim ludi.
Pa ti ih daju.
Ali i drugi su tako.
Pa je sad u redu.
Onda se bodeš.
U stomak, u ruke, u butine, gde voliš.
Ili gde još nema modrica.
I opet svi znaju nekoga ko je isto tako.
I po deset puta.
Pa je sve na kraju bilo u redu.
Ništa nije u redu.
Al prećutiš.
Jer imaš još samo grube reči
Za te dobre namere
Onda opet anestezija, pa igle.
Pa kažu ovaj deo ne boli.
A ti ne možeš da hodaš danima.
Onda čekaj da nešto nikne.
Tri dana kao mesec.
Pa onda vraćaj nazad zasejano.
Pa opet čekaj. Pa vadi krv.
Jednom, pa drugi put.
Pa sad opet čekaj.
Onda uspe.
I svi se raduju više od tebe.
Jer si paralisana strahom.
I tako devet meseci.
Čekaš kad će poći po zlu.
Jer svi znaju i nekog takvog.
Iako je na kraju sve bilo u redu.
I onda ga rodi.
Istrpi i rezove i šavove.
I krv i kamenje u grudima.
I čekaj da ti neko kaže
Ne navikavaj ga na ruke.
Autor nepoznat redakciji. Molimo da se javi, kako bismo ga potpisali.