Учитељица из Хрватске која последњих дана бележи озбиљан раст броја оболелих од коронавируса, изнела је свој став о ситуацији и томе како она утиче на образовни систем. Иако нисмо иста држава, приметићете да се ситуација у школама не разликује превише.
Њен чланак, приређен са сајта Varazdinski.hr, преносимо у целости.
Од 13. октобра број заражених у Хрватској изгледао је из дана у дан овако: 372, 748, 793, 1131, 1096, а у тренутку настајања ове колумне свеже је објављен број 819.
На дан 16. марта, кад су све школе затворене и кад се прешло на онлајн наставу у Републици Хрватској потврђено је укупно 56 оболелих особа.
Дакле, кад је у целој држави било укупно 56 заражених ковидом 19 били смо онлајн, а сад кад их је на дневној основи преко хиљаде, школе су отворене. Само кажем.
Само не онлајн
И док једни родитељи заговарају онлајн наставу, други је се боје више од саме короне, а наставници махом не желе поновно онлајн. Каже колегиница да је онлајн настава ‘уточиште за нераднике и то оне с обе стране’.
Опет ћу се осврнути на мој разред и како би онлајн настава утицала на знање мојих ученика који су сад у другом разреду основне. Као прво, одбацујем могућност ТВ школе коју доживљавам искључиво као забавно-образовни програм, а никако као неку сувислу наставу. Свака част колегама које то реализирају, али будимо реални. Од тога нит’ користи, нит’ штете.
Свесна сам да моји ученици, ни уз сав мој труд и сав труд њихових родитеља (јер осмогодишњацима је неопходна помоћ родитеља у свладавању нових наставних садржаја ако нису у школи) не би успешно савладали предвиђене садржаје. Знам колико труда и заједничког рада улажемо у „живој“ настави на савладавање писма и писање писаним словима. Прегледам сваку реч, свако слово које напишу. Како бисмо то могли одрадити онлајн? Никако! Родитељи су некад давно учили другачије и добила бих на крају некакав микс свакојаких начина спајања слова који немају благе везе са задатим стандардом.
Идемо даље. Ми сада учимо сабиратње и одузимање до 100. Већ неки ученици имају одређене ‘рупе’ у знању сабирања и одузимања до 20 што смо ‘обрађивали’ онлајн у пролеће, сад те рупе крпимо и надовезујемо наставне садржаје. Неким ученицима иде јако тешко, а родитељи нису едуковани да им објасне на адекватан начин. Одемо ли онлајн, имам једног ученика који ни теоретски неће свладати основне садржаје из математике јер сада за сваки задатак треба моју помоћ и моје објашњење поново и поново. Одемо ли онлајн, то дете ће изгубити годину.
То је само кратак преглед ситуације у мом разреду. Ми смо у ‘балончићу’, дечица су здрава (осим уобичајених јесењих шмрцкања и кашљуцања) и желимо да останемо у школи.
А замислите прваке онлине! Они тек почињу да уче слова, ни да читају ни да пишу не знају. Кад смо у пролеће завршили онлајн, прваци су већином имали већ обрађена слова и колико – толико су знали читати и писати. Како сад онлајн с њима одрадити гласовну анализу и синтезу? Они без помоћи родитеља не могу још ама баш ништа. А родитељи раде. Родитељи нису едукатори. Родитељи заиста немају времена. Једно је помоћи око домаћег, друго је играти се наставника.
Могла бих тако навести примере за сваки разред. Кад смо у пролеће били затворени, основно и битно градиво већ је било углавном одрађено. Сад смо на почетку наставне године и завршимо ли код куће неће бити добро. Искуство с већима немам па не могу ни причати о томе како је било с вишим разредима
Антикоронаши и антимаскери
ОК, разумем да има људи који мисле да корона не постоји, да је 39 400 032 оболелих од короне у свету измишљотина и да ти људи имају заправо обичан грип. Нисам сигурна да би се тих 39 400 032 људи сложило с њима, ал ‘ајд, свако изгледа има право на своје мишљење. Разумем и да има људи који имају отпор према маскама. Разумем и да има људи који мисле да епидемиолози лупају глупости. Рекох, свако има право на своје мишљење, али нема право угрожавати друге својим неодговорним понашањем. А да смо сведоци неодговорног понашања на сваком кораку – јесмо.
Свесни и намерни отпор према мерама које доноси стожер показује се последњих недељу дана у бројкама заражених.
Ко хоће, нека се слободно зарази. Само немојте угрожавати децу, старије и ризичне групе. Желимо остати сигурни и желимо остати у школи. Не желимо хибридну наставу онлајн.
Здравље на првом месту
Здравље наше деце треба да буде на првом месту. Зато би било добро да они који нису стручњаци епидемиолози пусте стручњаке да одређују мере заштите ма што о њима мислили.
Школе где се пробије вирус ипак треба затворити, али не треба због појединих критичних регија и градова затварати све. Ако пак свеједно дође до ‘генералне фрке’. нека барем малени остану у школи. Не зато што код куће нема ко да их чува, већ зато што им треба квалитетна настава.
Бринем за здравље мојих ученика. Прозори су нам у учионици стално отворени на ‘кип’. Дезинфикујемо руке, држимо размак. Учимо о вирусу и како се шири. Учимо како се заштитити. Желим остати с њима у школи. Желим да имају квалитетно образовање какво заслужују. То би нам свима требало бити циљ.
Останите здрави.
Гордана Фодер