Imamo mi dosta problema kao narod, ali ono što nas ubija više od besparice i raznoraznih neosvešćenosti je strah od tuđeg mišljenja.
Mi smo u stanju toliko da se lažno predstavljamo, da na kraju zaboravimo šta je istina.
Slušam odrasle kako pričaju o svojoj „besprekornoj“ mladosti. Idealizovanoj do beskonačnosti, uz mnogo zaobilaženja istine i ulepšavanja.
Slušam roditelje koji svoju decu spominju samo uz prigodne hvalospeve – duhovit, pametan, lep…
Teško mi je kad svedočim toj količini bezuslovne ljubavi (iako verujem da ona jeste čista) , koja se ZBOG KOMPLEKSA NAVUČENIH U DETINJSTVU pakuje „za narod“ u uslovljenu ljubav.
Tako ispadne. „Volim te ako“ iako ne tim rečima izgovoreno
Deca to slušaju, gledaju naš lažni „izlog“ za okolinu, veruju nam i nesvesno postavljaju sebi previsoke ciljeve…
Sebe doživljavaju kao voljene zbog sporta, petice, takmičenja..
Sigurna sam da ti ljudi svoju decu vole svakako, ali svojoj deci postavljaju standarde uz koje oni rastu i ne mogu da shvate da vrede svakako, čak i ako te ciljeve ne dostignu. Da je život pred njima. Da je 10 godina tek početak. Da tek za 10-15 možemo razgovarati o tome ko si ti u stvari i gde si tek krenuo. Sada niko ne može da zna, zato uživaj i rasti.
I prigodna (a istinita) horor priča za kraj:
„Sine, ako daš 3 gola, istetoviraću tvoje ime!“
(dete čuje: „Ako ne daš, onda nema potrebe, ne vrediš toliko.“).
Naravno, oni dete „ne forsiraju“, nego dete to saaamoo želi. Samo ide ka tome. A zapravo nisu svesni da dete jedino ka čemu ide je, ne medalja, nego roditeljska ljubav i priznanje koji uz tu medalju dolaze.
Veliki je to problem kasnije.
Autor: Snežana Golić