Пратим вести у вези са Петом београдском гимназијом, Јовином гимназијом, још неким школама, увек са дозом неверице. Увек са узвиком: зар је могуће, зашто, чему ово води… А онда се запитам шта бих да сам професор у Петој или Јовиној сећајући се са болом дешавања у својој школи, гледајући са све већим презиром лагодни мир и ћутање у садашњем тренутку.
Била бих свим срцем против намере да се школа подјарми и насилно уведе у послушност. Зато што школа не сме бити послушна. Она мора постати филтер за све оно што у друштву не ваља, тако се заједница унапређује и враћа на здраве основе.
Била бих очајна због актуелних мера које су разјуриле непослушне наставнике, лажући како су вишак, које су поделиле децу на више локација, лажући како за наставу у матичној школи нема услова, које чисте гвозденом метлом, а за собом вуку недостојне биографије, охолост или неискрену скрушеност. Не бих се помирила са чињеницом да се све ово ради из ината, са жељом да се покаже моћ јер се једино тако може сакрити истина о лицемерној величини која одбија да грешку призна и ситуацију на тај начин реши.
Била бих огорчена због злонамерне замене теза и дневнополитичког тумачења прописа ради слуђивања јавности, стварања подела на наше и њихове, хушкања једне стране на другу, исцрпљивања у мржњи. Јер не постоје моја и твоја деца. Сва су наша. Интерес нам је заједнички.
Зато…
Ако надлежни упорно наставницима одузимају сваки кредибилитет, ако неће да чују њихова мишљења, ако је свака критика означена као издаја, ако је сумња у способности директора проглашена као подривање система, на губитку су деца.
Била бих уплашена за будућност свих школа и образовања уопште. Шутка у две гимназије само је игроказ за остале. Цепање Филозофског факултета у Нишу је показна вежба. Изјаве званичника о томе како је универзитет посрнуо, како га треба расформирати и направити један бољи, не говоре само о празној глави и одсуству појма шта универзитет представља. Све ово је насртај на интелектуалну структуру једног народа, његово културно и историјско наслеђе са само једним циљем: производњом послушности која се мири, ћути и гледа од чега се живи.
Дакле, била бих уз децу која се буне, уз њихове родитеље, сматрала бих како је то моја дужност јер…не могу деци једно причати на часу, а друго им показивати у животу, немам права да будем кукавица, обавезна сам да штитим најбоље интересе те деце, и у моралном, и у интелектуалном смислу. Али… због тога ћу бити вређана, прислушкивана, можда хапшена ако ми глас буде јачи, проглашена за издајника, означена као неко ко своје политичке намере остварује кршећи дечија права. Нећу добити плату. Своју децу ћу лишити. Могу ли моја деца празним стомаком и закинутим џепарцем пружати подршку овој борби? Имам ли право да будем идеалиста?
Идеализам сјајно звучи када се о њему чита или пева. Лако је гинути за истину преко туђих леђа. Многе шаке ће та леђа потапшати у знак подршке, али ће се окренути себи, ручку, обавезама, ратама кредита и каријери, а борбу оставити на промаји сматрајући као су довољно страдали самим тим што исправно мисле у слободно време.
На крају, осећала бих се усамљено, можда бих себе претенциозно поредила са Дон Кихотом. Дошла бих до ивице бесмисла јер бијем заједничку битку на брисаном простору, зовем, али одјека нема, притискам дугме за аларм, али се околина само укопава још више. Када помислим да одустанем, ухватила би ме паника. Знала бих да је одустајање равно смрти, предаја у безнађе. Али…сила бога не моли. Морала бих се вратити за катедру са осећајем срамоте, без жеље да своје ученике гледам у очи, јер…како да им објасним корак уназад, како да се оправдам за немоћ, како да не вриштим због оне множине која седи по кућама и канцеларијама, лајкује и дозвољава себи да буде разочарана што једна престижна школа дозвољава понижење. Као да њихово ћутање није понижење. Као да позиви на солидарну помоћ нису милостиња. Као да је катедра једино место где се брани истина.
Зато, када читам вести о Петој и Јовиној, не смем да ставим лајк. Не смем да изразим јавну подршку. Срамота ме. Све ја исто мислим, али ћу сутра ући у учионицу, одржати час, режати на неправду, нећу се изложити, чекаћу, а нећу знати шта чекам, говорићу зидовима који су поново никли, инатићу се истерујући неко своје мало право, али ћу добити плату.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца